Zvezda

316

3 В Е 3 Д А

љали сами еултани, а давали им Фермане, а пмали су чос као и везири. За сву Европско-турску веле да је био .један. Када би се сазнало да доходи Чосем, изашли би пред њега сви еснали са својим знаковима, и допратили га до стана гдје ће одсјести. Чосем би прегледао све еснаФе, па би се сви они мајстори, који нијесу кушатисани, морали кушатисати и зато Чоеему одређену таксу платити. Осим мајстора кушатисале би се игачије, шегрти, па би поједини мајстори кушатисавили и своју дјецу која нијесу ни проговорила. Ово кушатиеање није било по обвези, али ако би ко једном кушатисао, није му требало доцније кушатма. За оваку кушатму није се плаћало обвезна такса, него по погодби са Чосемом. Потоња кушатма у Мостару била је 1845. Док би Чосем био у мјесту њега су сви еснаФИ заједнички дворили и издржавали. Прије шест седам година доходио је некакав Стамболија у Мостар, који се је казпвао да је Чосем, али како није имао Фермана и како су занати пали и установе пропале, то се није нико кугаатисао. Код кушатме би свакоме кугаатисаном привезали мараму преко лијевог рамена па испод десне руке. Тако би их у свечаној поворци, као и код пилава приводили Чосему, а он би их благословио и у свој теФтер уписао. Ова се је уредба држала тачно све до уласка Омер-пашина у Мостар 1851. год., јер су је и политичке власти подупирале. По уласку Омер-пашину у Херцеговину, пошто се систем владавине промијенио штетовале су и уредбе о занатима, али како бијаху у еснаФима ухватиле чврста корјена, држале су се јога десетак година, док нијесу сасвијем пропале. Потоњи пилави у Мостару давани су 1857. године. Осим ове установе имале су занатлије православне вјере своје нирове, а то је дан једног светца, којега су у еена®у сви заједнички •славили. Тако су имале ћебеџије светога Саву српског, терзије Успеније Богородичино, трговци три Јерарха, екмешџије Тодорову еуботу, папуџије и у опште они који се шилом баве светог Шпиридона, дунђери светога Тому и т. д. У новије доба узеле су механџије светог Василија Острошког. На неколико дана пред пир, зашла би одређена два мајстора, па би купили паре за свијеће и писали имена.