Zvezda

АНТЕ СТАРЧЕВИЋ, И МОМЗЕН

325

њега за бановања Владислава Пејачевића, све до 1884. на хрватском сабору није се смело ни сиоменути српско име. Ко га је изговорио, био је оглашен за „издајника". Тек 1887. г. су Срби у Хрватској извојевали тако звани „Српски Закон", у ком ни једанпут и нигде није споменуто име „Србин' - и само се у целом закону говори о ћирилици и „грчко-источној'' 1 ) цркви. Ако Срби не сматрају да су за свагда задовол^ени тим законом, нико не треба да се чуди. Они не могу за сва времена ћутати, да се не сме ни споменути њихово народно име и име њихове иравославне вере. Бзихова је дужност да раде и даље, докле их год Хрвати не признају за равноправне себи, докле год им Српско име не буде признато у законима и наредбама. Против поравнања с Мађарима Срби ништа немају ; они нигда нису тежили да се издвоје из граница хрватске државе, или да се извуку испод прописа хрватских закона, већ су само тражили, да се закони не само издају, него и да се врше, да вреде не само за католике, него и за православне : да се врше правично и кад је реч о користи и о жртвама грађана обадве вере. Ничега нема, чиме би се хрватско србождерство мотло правдати. Оно је неморално, одвратно и злочиначко и ако се Старчевићанска странка крстила именом „странке права", а после његове смрти усвојила име „чиста странка права" то је Јасиз а поп 1исепс1а, осим ако се није хтела под правом разумети бесправност. Догма Анте Старчевића је јединствена у животу Словенства; она нема с њиме ничег сродног. Има случајева и на другој страни да један словенски народ угњетава други, али му није грозио истребљењем, напротив обе!) Старчевпћанци и данас у својил органима нигде неће изрећи реч »иравославни« п »православна вера«, већ псточно грчки и источно грчка. У неким листовима аиховим име Србии редовно се замењује са »Хрват источно грчке вере, а врло ретко ће се чути п православни Хрват.« Е. С. Т.