Zvezda

326

3 В Е 3 Д А

ћавао му је ослобођење и напредак, и није исказивао да мрзи народ, већ љегову владу и династију. Код Анте Старчевића видимо противност овога. Он мрзи српски народ у маси, сравњујући га с циганима. Орнско народно име у опште није признавао да постоји. „Серб (јер он цигда није хтео изговорити Срб, Србин или Српски, већ кад мора, да би показао да та имена немају право на живот онда је изговарао, „Серб" и „Сербски") му је значило то исто што и „Свраб" или „бетгз", а тако исто име „Слав" (Славен) за њега је значило то исто што и латински ,,8с1а\ т ие". Обе те речи „Србин" и „Словенин" по Анти Старчевићу означавају име нижег сталежа. робова. А он презире и једно и друго то име, гледајући на њих као Момзен с горње висине супериорног народа, господскога, изабранога За такав народ сматрао је он „Хервате." Онако исто као и Момзен Немце. Да би показао „Сербима" сву меру свог презирања спојио је „Слав„ и „Серб" у једно име „Славосерб". Што у свету као најпогрдније постоји, то је за њега „Славосерб." Славосерби нису у његовим очима народ, већ племе, „пасмина". Пољаци и Хрвати, вели он, свагда су избегавали име „Словен" и „Србин", које им толико приличи, колико н. пр. Енглезима. Зато су Пољаци, по Старчевићу, једини Словени, који му пријањају за срце. Остали Словени, а нарочито Руси и „Пемци" ништа нису бољи од „Славосерба"'. „Пемце" (Чехе) назива кромпирашима" а Русе „лојождерама". Па и у речи „Цар" скрива се „ужасна грдоба." Зато је, вели, Петар I променио име „Цар" са именом „Император^, кад му је једва пошло за руком да убеди стране владаре, да та два имена имају у словенском говору једнак смисао. У „словеносерпској пасмини", прича Старчевић с ретким цинизмом, вешала су била (за словеносербе) најстрашнији начин смрти. Али или за то што то „Хервати"