Zvezda

332

3 В Е 3 Д А

У први мах не беше га ова вест толико заболела колико наљутила. Како је могао тако огроман терет — а огроман је морао бити, јер због ма какве маленкости зацело не би тако што учинио — да носи, а да му ни једне једине речце не сномене? Да му је пријатељ био настран, што но веле екцентричан човек, који је имао своје нарочите погледе на живот, друштво, морал, и т.д., то је њему, интимном пријатељу покојниковом, било познато, Али он, који га је још из универзитетског живота као мало ко познавао и коме се покојник у свему поверавао, знао је врло добро да та екцентричност није била ништа друго до ретка племенитост сањалачке душе пуне идеала, скопчана са темељитим свестраним образовањем, особине које му нису допуштале да се потпуно прилагоди друштву у коме је живео, ма да се трудио да то постигне. Доктор је већ одавно био раскрстио са свима идеалима са којима се негда носио — чему је и сам његов лекарски позив много допринео — па се бацио у наручја реалности која је код њега врло често прелазила у претеривање, чиме се можда хтео светити друштву коме је морао жртвовати своје некадање идеале. Али баш та његова реалност и покојников идеализам — неизлечива бољка од које је овај по речима докторовим патио — били су темељ на коме је њихово пријатељство почивало, ма да то ни један од њих није хтео признати. А можда нису то ни сами знали. Доктор је у свакој прилици исмејавао свога пријатеља, али му је у потаји готово завидео на његовом идеализму, док је покојник опет са своје стране називао доктора Филистром коме је све равно до Косова само кад њему добро иде, а у себи је хиљаду пута проклињао свој рођеии карактер који му је живот у друштву, у коме су обојица живели, отежавао и огорчавао. На тај начин, допуњујући један другог, постали су један другом