Zvezda

НАСТРДН ЧОВЕК

333'

неопходно потребни : доктор нокојнику као саветник и вођ у реалном животу. а покојник доктору као човек чије га мис.ти и идеје разонођаваху и потсећаху на некадању младост и идеале. Јурећи улицом пут покојникова стана, доктору изиђе нред очи њихова заједничка младост, бурно универзитетско доба, ступање у јавни живот, покојникова женидба и њихово тридесетогодишње заједничко живовање. „Е мој Ђоко, Ђоко!" оте му се уздах. „Не рекох ли ти ја да је то онасна бољка од које ти патинг. Не живи се то тако у овом поганом свету који не вреди ни луле дувана, а не да се човек за њ мучи и бори", и он стиште грчевито штап, па погледа љутито око себе, као да тражи некога да му га обије о главу. „0 докторе, докторе! од куда то тако на једанпут?" дочека га нокојникова жена, којој не паде ни на ум да га запита, зна ли већ за смрт њеног мужа. Беше то лепа стасита жена са лепо развијеним грудима и облим куковима. На њеном сада бледом лицу, као и по грозничавом дрхтању њене лепе пуначке доње усне, видело се да у себи савлађује велики душевни бол и немир. Доктор јој пружи руку ћутећи и гледајући у страну ; она је узе, па не пуштајући је, одведе га у собу где је покојник још лежао на постељи онако, како је сам легао. „Како тако на једанпут?" понављаше жена шанућући као да сама себе пита, гледајући притом покојника укочено својим великим црним очима. Доктор миловаше механички бледо хладно чело покојниково", гледајући преда се у зид као да са највећом пажњом посматра слику која висаше више постеље. „Шта му би?" „Шта му би?" понављаше и он у себи, па се онда, као да га ово питање потсети на писмо које је пре једног сата примио, окрете жени: „Ђока вели ..." Жена га погледа зачуђено и он се поправи „ . . . писао ми је једну цедуљицу у којој вели да