Zvezda

'334

3 В Е 3 Д А

је у писаћем столу оставио једно писмо за мене. Јесте л' га нашли ? „Нисам, нисам ни гледала", одговори она тихим апатичким гласом. ..Ходите". Она га одведе у споредну собу, у којој се налазила прилично велика библиотека и писаћи сто покојников. Веза кључева лежаше на истом. Доктор их узе, нађе потребни кључ за другу леву Фијоку, отвори исту па стаде тражити писмо. Оно је лежало, покривено хрпом исписане хартије, на дну. Он га извуче па закључавши Фијоку пружи кључеве жени, која је стојала ћутећи и као кип непомична поред стола. „Хоћете да седнете ?" заиита га она гласом који показиваше да јој се мисли нечим сасвим другим бављаху, па помаче наслоњачу која је поред стола стајала. Доктор седе, дохвати нож од слонове кости па поче отварати писмо, а жена изиђе из собе трљајући руком чело и шапућући за се: Боже мој, Боже мој," па се онда упути у салу одакле се чујаху неки женски гласови.

2.раги Лријашељу! Дуго сам премишљао, да ли да ти све ово овако као што сљедује саопштим, или да оставим детаљно навођење разлога и доказа, како је овај мој корак — то јест моја смрт — од преке потребе, па да ти само у кратко саопштим моју молбу. Најзад сам дошао до уверења, да је најбоље да ти све саоппггим, јер само онда ће ти бити могуће да ме појмиш и да овај мој корак, ако не одобриш, а оно бар разумеш и извинигп . . . Уверење ? ! Јадно ми уверење ! Као да се оно што се из кукавичлука, из урођеног страха чини, може и сме назвати делом уверења. Али такви смо ми сви; ми на самртном часу нисмо кадри да отворено признамо оно,