Zvezda

3 В Б 3 Д А

тиве... Јадне ми силе! Уверен сам да бих и овога пута подлегао том несретном страху — кад не би било морфијума. ПТта се мртвог тиче мишљење живих. Није ли тако? Па ипак . . . Често сам пута размишљавао од куда те две противности: та антипатија данашњем моралу и тај страх од осуде друштва у мени, па сам нашао да је то последица слабог карактера. Нашао сам да у данашњем друштву постоје две врсте поштених л^уди. Једној припадају они којима су мишљење масе и друштвене предрасуде једини природни и меродавни суд у свима животним питањима, у питању морала, части, и т.д. Људи, који све оно што закон забрањује сматрају за нечасно и неморално, а све оно што закон не забрањује за дозвољено па дакле и морално. Своје држање унрављају ови поштењаци према одговору на питање: „шта ће рећи свет" • и стога је сва њихова брига управљена на задовољавање и испуњавање друштвених предрасуда. Пође ли им ово за руком, онда су сретни јер су стекли оно што им је најмилије: поштовање и добар глас код гомиле. Људи ове врсте блажени су. јер су — у моралном смислу — ништи духом. Другу врсту сачињавају људи које њихова унутрашња природа свима силама тера да се ослободе тих филистарских погледа на морал у којима су одрасли, и да постану самостални мислиоци, у неку руку индивидуалисте. Ови људи не питају „шта ће рећи свет", но живе и делају онако, како их њихове рођене мисли и душевни осећаји воде. Оно што им њихова савест налаже, оно им је часно и поштено, и с тога се труде да само то врше. И они су васпитани у духу предрасудног морала као и остали, и с тога је њихова еманципација — ако им иста нође за руком — увек резултат душевне борбе, која је поред све своје величине ипак само почетак оне велике физичке борбе коју овакви људи морају да истрају у животу.