Zvezda

НАСТРАН ЧОВЕК

337

Једни од ових, и то они који не зависе ни од кога и ни од чега, изилазе из те борбе обично као победиоци, јер их та њихова независност гатити од многих материјалних незгода и неприлика које се јављају као природне посљедице борбе између друштва и појединца. Та њихова независност пружа им могућности да поносито корачају нанред по стази коју су сами себи изабрали, неосврћући се на мишљење и суд гомиле. Али они, они који зависе материјално од тога друштва, они морају готово увек да кдону у тој борби, јер су том зависношћу везани као гвозденим ланцима за друштво, које у погледу морала не зна за великодушност и толеранцију. Не клања ли се неко његовом идолу; усуди ли се неко да подигне олтар моралу како га он схваћа и осећа, онда се затегну везе које га везују за гомилу и њене предрасуде, и у колико се више отима и копрца, у толико га исте већма стежу и гуше док се најзад не умори и не клоне. Тада се враћа уморан н клонула духа, с душом пуном бола и чежње за идеалима, којима је морао рећи збогом, у старе границе, где му је постало све страно, немило и одвратно. Упознавши чар слободе, а немајући снаге и храбрости да је себи извојује, постаје незадовољан са целим светом и самим собом. У том незадовољству покушава да своје рођене осећаје доведе у склад са погледима друштва од којег зависи, еда би на тај начин задовољио чежњу своје душе, а да не навуче на се гнев и ироклетство гомиле. У том вечитом тражењу нечег трећег, тражењу „златне средине" наилази на сваком кораку на тешкоће и немогућпости, које му час његови рођени осећаји, час друштвене предрасуде стављају на сусрет. Она неодољива чежња у њему тера га напред, страх од осуде друштвене баца га назад, и тако у том посртању са душом ни на небу ни на земљи, постаје све нервознији п слабији, све страшљивији и несретнији, докле га неки ванЗвезда, Књига IV. Св. 111. и IV. 22