Zvezda

338

3 В Е 3 Д А

редни догађај у његовом животу не доведе до уверења, да је за такве полутане као што је он, најбоље не живети . . . И опет употребих реч „уверење". Не! не уверење но опет страх, ништа друго до тај проклети страх. Када таквог полутана задеси какав ванредни догађај који га ставља пред алтернативу: или да поносито подигне главу па да одсудно изјави: „моја је савест једини меродавни суд за мене", или да ћутећи приклони главу пред идолом гомиле, па он не учини ни једно ни друго, но се реши да умре, онда он то не чини из уверења, но из страха; из кукавичког страха, који га је како у целом животу тако и сада на нешто треће навео. Такав сам полутан и ја, и такав је ванредни догађај и мене задесио. Ти знаш, драги пријатељу, како са.м се оженио: онако као што се сви они жене који припадају тако званој интелигенцији са вишим образовањем. Бацивши се у почетку осамнаесте или двадесете годиве у вртлог великоварошког живота, почиње се немилице, на све стране и на све могуће начине трошити младалачка снага. Купује се љубав за новац и за лепе речи, општи се са јавним и тајним блудницама, заводе се невине девојке, унесрећавају се удате жене, пијанчи се, коцка се; једном речи чини се све оно што данашњи морал покушава очински да покрије Фразом „младост —лудост". Па када се једног дана осети да снага малаксава, да нерви не подносе даље такав живот, онда долази доба женидбе. И ми се женимо, али како ? Физички малаксали, дутевно растројени узимамо младе девојке : створења пуне невине младости, пуна слатког животног сока ; створења код којих је сваки нерв, сваки куцањ била израз нестрпљивог очекивања непознате брачне среће и слаети. Тако се сви женимо ; тако сам се и ја оженио. .. Петнаест је година прошло од тада ; и сада после петнаест година постаје ми жена неверна. И ето то је