Zvezda

352

3 В Е 3 Д А

него ни данас. А о томе се, како ми се чини, находи по нека прибелешка из старог доба. Реченица у овој глави на страни 21, која говори о вршидби п која гласи: „И Гоге се служе истим млатачем, називајући га својим језиком строб", могла је са свим изостати. Прво, ово име није требало да се помене у академијином издању а друго, знајући са улице коме се у Београду даје име Гога, знамо да они такође немају свој нарочити језик. Ако су такве и сличне погрешке могле пређе неопажене проћи, сад им се може стати на пут. Етнографија не познаје ни један народ под овим именом, те према томе не може бити сумње коме се оно овде пришива. Партије „0 пржењу, кокању и млевењу жита" и „Од чега Срби пеку хлеб и како?" прилично су написане. Могле су бити потпуније, Недостаје им метод, што се иначе у целом раду знатно опажа. У седмој глави говор је о јелима, која се пеку и начину њиховог печења. Помињући становнике коралског острвља у Великом Океану и Аустралијанце као „живождере", г. Тројановић прелази на тврђења Помпонија Мела, да су и стари Германи јели „пресно или укрћено месо пошто би га добро ногама изгњечили". То је нема сумње, један куриозитет, који нас јако потсећа на примитивни живот Германа, али за то није било нужно извлачитп старог Помпонија из прашине, кад и ми сами нашим очима видимо да и данашњи Немци једу потпуно сирово говеђе месо, ситно исецкано и по лебу намазано. Да су и Срби некада живо месо јели, г. Тројановић мисли да може закључити из речи „живождери. којом се псују отмичари". Ио мојем мишљењу овај је закључак погрешан, јер држим да је ова реч означавала првобитно животиње живождере, па се при грдњи пренела и на људе 7 који немају срца и душе, исто онако као и речи: крволок, крвопија и т. д. Моје мишљење оснажује се и тиме