Zvezda

ЕТНОГРАФИЈА У СРБИЈИ

353

што се у старим путописима нигде не помиње да Срби једу живо месо, а да су то радили било би сигурно споменуто, јер је то обичај, који јако скреће пажњу на се исто онако, као нопгеље меса под седлима код Скита, који су на 6—700 год. пре појаве Срба сасвим изумрли били. Нећу да тврдим да се моје мишљење може односиги и на давнашње претке српске. У овој глави изнео нам је г. Тројановић, неколико заиста интересантних примера печења меса, од којих неки могу бити остатци некадашњег општег примитивног начина печења, али не из старинског српског живота, него још из много ранијег времена, јер се неки од њих находе и код других европских народа аријског стабла. Међу примерима има и таквих, који нам у правом смислу илуструју наивност г. Тројановићеву. Сравниши нас са афричким дивљацима у печењу меса он даље овако наставља: „У Србији су и у мирно време не само ситнију стоку него чак и волове на ражњу пекли нпр. у великој раздраганости, кад се кнез Милош у Србију вратио - " Ја бих овоме додао да сам запамтио да су Ужичани 1882 приликом једне победе на изборима услед велике раздраганости отварали на улици пуну бурад вина и давали да пије колико ко може. То је за ЕтнограФију важно исто онолико, колико и они на ражњу печени волови ! Г. Тројановић не разликује радости и раздраганости од укорењених обичаја. Читајући ову и следећу главу „О Пржењу меса", човек добија о Србима слику највећих дивљака. Нигде се не помиње ни једно јело које би се готовило ма у каквим судовима, него само месо печено у пепелу, на жару, у земљи, у блату или пржено у бурагу, исто онако као што су радили Скити пре 2000 година. Да су и стари Срби могли понешто радити од онога. што нам г. Тројановић износи, нема сумње, али је исто тако несумњиво да су готовили многа јела Звезда, Књпга IV. Св. 111. п IV. '23