Zvezda

364

3 В Е 3 Д А

други мора и он. И он прииаде на носао а све гледа како они други раде. Кад се постеље наместише изиђоше те се умише. Онда их наместпше у редове па поведоше пред једну кућу недалеко од касарне. Ту им дадоше одело, и цокуле, и капе и онда их вратише натраг да се обуку. Рајко је гледао Симу у војничком руву па се насмеја. — Чему се смејеш ? — пита Сима снуждено. — Шта ли би ти сад казала она твоја да те види? рече Рајко. — Теби је до ђаволства ! — пребаци му Сима озбиљно. Повикаше им опет да излазе напоље, а кад изиђоше, опет их поставише у редове. Онда дође један официр и крену целу чету у поље. Леп дан. Сунце пригрева лагано : травка избија из земље ; лака бугија диже се за њима. Поред њих иђаху, сем ОФицира и неколико каплара. Све озбиљна намрштена лица. Рајку право што је у целом томе белају бар Сима поред њега. ■— Шта ли ће сад с нама ? — пита Сима. — Бог би их знао. Сигурно ће да нас уче. — Па како да нас уче кад ето ни пушке немамо. — Ја не знам. — Чујете вас двојица ! Немојте се разговарати јер ће вам пресести ! — рече им каплар један сувоњав црн дугајлија што иђаше поред њих. Они ућуташе. Само погледаше један другог. Рајку дође баш сасвим тешко. „Шта је ово, наонако, зар се ни разговарати не сме !" помисли он. Ишли су тако једно пола сахата па се онда зауставише на широкој пољани где је сада вашариште. Ту им дадоше одмора и рекоше да ако ко хоће да „свршава нужду" може то радити сад за време одмора.