Zvezda

С Е Љ А К.

365

Неки војници одоше * неки стади у маленим гомилицама те, бајаги, разговарају • ОФИцир се издвојио далеко ОД војника те запалио цигару ј каилари стали подаље пуше и пазе на војнике. — Је ли, господине капларе . . . — Ја нисам господин каплар него само каплар ! осече се онај црни дугајлија на једнога војника који га хтеде нешто запитати. Овај занеме. — ТТТта си хтео ? пита га каплар. — Хтео сам те запитати : смемо ли и ми пушити ? — Смеш, ако имаш дувана ! Неки завалише цигаре, а неки стоје онако па шапућу међу собом. Рајко и Сима се одвојили у страну па ћуте. Нису ни један умели речи проговорити и ако им беху пуне груди. Најзад Сима процеди кроза зубе : — Ово све као да је туђин ! Рајко климну главом. — ТТТта ћемо јако ? — пита Сима. — Шта ћеш ? Што и други ! — рече Рајко. А уснице му поигравају, па му дође да се заплаче на толику немилост којом га свуда предусрећу. Официр се врати и викну да се ставе у редове. Онда их раздели у десетине и сваком канлару даде по Једну десетину па им нареди да почну вежбање. — Став ! рече. Каплари почеше објашњавати шта је то „став". Онај црни дугајлија беше над оном десетином у којој су Рајко и Сима. Он стаде пред десетином испрси се, диже главу, састави пете па викну : — Овако сви станите ! Новајлије послушаше и како је који умео стаде.