Zvezda

С Е Љ Д к

367

— Аих, брате ! — рече Рајко Сими — лакше бих гламње ваљао ! ■— ? би ме оно : о-став , не ваља ! — рече Сима. — Ама који ли је онај ? — Бог би га знао! —- Одакле је ? — Не знам. Каплар прође мимо њих и рече : — Добро сте обојица! Они се погледаше. Рајко осети као неку милост, готово да заволи овога црнога дугајлију што му је до мало час би онако одвратан. Али одмор не потраја дуго. Опет их ставише у ред и опет почеше то исто. Рајко је радио по заповести али му беше до зла Бога тешко било. Дође њему да оде па да ухвати онога трбушка и да га натера да једанпут стане како треба. И каплар увиде да узалуд мучи све, па им даде „у месту вољно". а оног и још двојицу што нису добро радили стаде гањати. Већ ручаница. Док ОФИцир викну: — Доста! Онда их уредите по војнички, па их вратише натраг у град. Тамо им дадоше „вољпо" и наредише да се очисте. Док су се учили реду и свему што у касарни треба труба засвира ручак. Изведоше их опет пред касарну и ставише их у ред. Сваки је носио своју „порцију" и кашику па се упутише „казану" где им ручак дадоше. Рајко и Сима ручаше заједно. Од силног мувања и ако беху мртви уморни, ручаше слатко. Онда, по наредби „дежурног" одоше те опраше своје судове, па их оставише где је наређено и где их у свако доба морају наћи. Сад је наступио одмор. Они сели да се приберу, да виде и да се разговоре шта је то све.