Zvezda

368

3 Б Е 3 Д А

— Страшно, брате ! — Ама није тешко — вели Рајко — ја би то за час све научио; али кад ме стане мувати, и кад ми се стане издирати, дође ми па бих се зајаукао! — Вала и мени! Волео бих не знам шта радити него ово ! — Е шта. ћеш, мора се! — Него ми опет добро; али онај несрећник ! — Страшно! Веле да је из Заблаћа из Поцерине. Јадна му његова мајка! Боље би јој било да је камен извалила него што је њега родила! Кожу ће му одератиГ — Зар туку ? — Чекај само дан-два, па ћбш видети! Бију као волове у купусу! И нешто им се хладно, ледено сви око -срца. Једном мишљу полетеше сваки своме гнезду, па како их мисли занеше — ућуташе. Како ли им све лепо и красно беше на љихову огњишту. VI После подне, по одмору, дигоше их поново и уведоше у једну повећу собу. У собу уђе један наредеик и стаде им говорити како ће им сад много што-шта почети да објашњава, него да пазе, јер ће их он питати о свему томе што им сад на „занимању" буде говорио. И онда им стаде објашњавати шта је војник и шта је све дужност његова. Лепо је некако говорио тако просто а опет тако речито да се Рајку необично допало. И допао му се и сам наредник. Није да се осеца и набрецује, него говори некако лепо и човечно да би га човек целог века слушао. И пита некако лепо. — А одакле си ти? Рајко каже.