Zvezda

370

3 В Е 3 Д А

Приђоше им старији војници који беху већ свршили дневну службу. Сваки је тражио свога сељака међу регрутима. И Рајко се нађе с Јаковом Кузмановићем капларом који му је био сељак и комшија. Тако му је било мило као да је пола села видео. Поздравише се и пољубише као својта, па одоше те седоше на клупу пред касарном. Пита га Јаков: — Можеш ли се привикнути? — Мораће се некако. али тешко. — Тешко јест, ама с почетка. После човек огугла. Сутра ће ти већ бити лакше. Рајку дође нешто тетпко па му се свртеше сузе у очима. Помисли како је лепо живовао код куће у селу, а сад дошао овде што рекао јутрос онај што не уме да „заузме став" — где гуја крсно име слави. Јаков га запиткује о свему: и шта су учили и ко их је учио. Рајко му прича све, али ни једном старешини имена не зна. Смотри само каплара код врата па пружи руку. — Ено, онај нас учи. — А ... Ђока! — рече Јаков, па викну каплара. Кад овај дође, Рајко устаде а Јаков рече Т>оки да седне. — ТПта је? — пита Ђока. -— Ништа. Звао сам те да те замолим да пазиш мало овога мога сељака. Ђока погледа својим црним очима Рајка а овога подиђоше жмарци. — Зар је ово твој сељак? - Ја. — Добар је. Свешти очас све што му кажеш. Како му је име? —■ Рајко. — Седи, Рајко.