Zvezda

С В Љ А к

371

Рајко му се осећао веома захвалан, али не седе него •оста стојећи. Каплар-Ђока рече још неколико похвалних речи; чак рече како се допао његов „став" а потпоручикФилипу. Онда га стаде саветовати да пази, да се добро влада и да слуша. — Нема, брате, док не слушаш ништа. Сећаш се ти, Јакове, како мене испочетка уби бојем каплар-Бранко. Оно је био отров а поган, па само мало што згреши •зна ти се твоје ! Видим ја да је њему лакше тући него мени трпити, па прилегнем, богме, и станем слушати и да Бог поможе! А ништа лакше, брате, него послушати. Рекне ти, учиниш, па — накривиш капу! — Тако је, имашправо! —вели Јаков. — То му и ја велим. А тебе сам звао да те замолим да онако мало припазиш на њега; ако што не зна покажи му лепо. — Хоћу. Ја лепо сваком покажем; ама ти их има, •брате, буди Бог с нама! Ја већ не знам ни како да му кажем ! — Има. Сећаш ли се нашег Степана ? Шта је тај батина појео ! — Море Степан, море други! О Степану је и Бог -изгубио рачун. али је бар добар ашчија; него има их па нису ни за што! И одоше разговарати о својим друговима. Рајко је <?тајао и готово побожно слушао њине разговоре. Није се смео маћи с места бојећи се да се не замери. На једанпут свирну труба. Каплар-Ђока диже главу и погледа Рајка. — Иди, узми порцију па у Фронт. Рајко се окрете и оде те нађе Симу који већ беше узео и његову порцију. Вечерали су пред касарном. Рајко је причао Оими како је нашао свог сељака, који је каплар, и како је ои говорио и замолио каплар-Ђоку да припази на њега. 24*