Zvezda

372

3 В Е 3 Д А

— Благо теби ! — рече Сима. — Не брини ! Неће ни теби бити ружно ако мени? буде добро ! А иосле, они лепо обојица веле: слушај^ брате ! Не ради што ти се не рекне а послушај што ти се заповеди, па те неће глава заболети ! — То је збиља најпаметније. — НГга ћеш ! Знаш ти како је мени јако ? Нешто ми празно и ледено око срца. Све ово што гледам туђе ми је. Али ја ћу стегнути срце .... — Еј, моји лепи Глушци ! — уздану Сима — Нисам умео ни живети ! — А зар сам ја умео ! Ја овде тек видим шта сам тамо имао. Ако Бог да те се вратим, знаћу како ми ваља живети ! Сима поче разххжор о прелима и седељкама, о песми и причама, о ђаволству и несташлуцима. Рајко га је чешће прекидао причајући по што-шта из својих доживљаја. Дежурни наиђе. — Идите онерите порције и кашике — рече заповеднички. Они поскакаше и одоше. А кад све уредише они се прибпше уза зид пред касарном те слушаху шале и приче старијих војника који сеђаху на клупама. Сунце већ беше затпло. Од Саве студио је хладан поветарац. Овде-онде, на плаветнилу небесном поче избијати понека звезда, крупна, сјајна Рајко је гледао у те звезде и мислио : да ли, Боже, ова звезда сија и над мојом кућом? 1Нта ли раде моји ? Отац је знам дошао с рада, сад пије љегов полић ракије ; наја тумара око огњишта, а она .... шта Ли она ради ? . . . Гледа ли ова звезда и њих као што мене гледа ? Што ли ми Бог није дао нешто крила, па да — кад све поспи — само летнем да их видим, па бих се опет до зоре вратио .... Труба јекну. Војници се дигоше.