Zvezda

ПОСЛЕДЊИ ФАБИЈК

од ВНШЕР^БЕШНЈА

Као што је путнику око срца, којп први пут са апијског дру-ма угледа достојанствени, златни Рим, главу света, тако је исто било и Стихуеу, који је у њему остарио и оседео, и који би и жмурећи гледао пред собом улице и тржишта ; залупало би му срце свакада, кад год би јутром посматрао варош са крова куће, у којој поред осталих многобројних и он становаше. Стихус бејаше родом из Антиохије, син неког роба, и пре неколико година дошао у Рим са својим господаром и овога свптом; господара бејаше прокуратор послао у Рим да се оправда пред царским трибуналом због неког политичког преступа. ГГроцес је дуго трајао. Флавије Аристархус, тако се звао љегов господар, у томе је и умро, па како није имао наследника, то поставп цара за наследника а робовима који су га на путу пратили, поклони слободу. Сад је Стихус био слободан, што је за њега толико исто значило колико и нацуштен и без помоћи. Он се сам споможе у грдодосији вароши, у превеликој журби, која га окружаваше, непознат, никога непознавајући, без изгледа и нада на икакво место и службу које би му доносило и најскомнијег прихода. Али на његову срећу и без икаква страха од пропасти, која је претила да га прогута, од невоље масе, која је без икаквог милосрђа множину њему бедних гутала и милионе већ прогутала. Чиме да се исхрани? Еако да живи ? — Никада ништа није учио, нити су т га учили. Ништа није умео нити имао сем јединог гласа, који је био соноран и округао, због чега га и његов господар беше одредио за номенклатора, који је ишао испред његовпх иосила а у кући би морао да пријављује