Zvezda

384

3 В Е 3 Д А

клијенге. Имао је још једну врлину, која би заиста за једног слободног и богатог Римљанина било нешто дивно и славно, али која је код једног просјака изгледала смешна и будаласта. То беше његова необуздана гордост. Гордост рашта? Тако рђаво примењена врлина била је сав његов бол, али и најбоља утеха, његов најсрдачнији пријатељ и његов тајни саветник. Од када је бачен на улицу међ бескућнике ова гордост нити се повила нити се епустила. На против, она је јачала из дана у дан, расла и стасала, ширила се и ускоро завладала готово сасвим, сем љубави, љубави која се граничила готово лудилом до обожавања. Жарко љубљени предмет пак не беше никакво смртно биће, већ сама дивља богиња Рима, славни, неумрли господар света. Он је љубио од првога дана. Са Аркса, тихога острова у шумном и бурном Риму, гледао је свако вече где му се пред очима шири у свој њеној дивоти, ту му се она предавала и показивала му све своје дражи. Ослушкивао би је јутром, када би се сунце указивало изнад латијумских брегова и растеривало тамни вео кога је ноћ преко ње разастрла када би се у сумрак мртав уморан и саломљен успео уза четворе стрме степенице да би доспео до своје постеље. Гледао би је где му код ногу почива, изнад ње разапети небесни чадор украшен злаћаним звездицама. У сну би му се појавпла још лепша и дивнија, и он би се шетао по њеним дворанама праћен гомилом робова, а ликтори би га приказивали. Тада би се и опет указао на Ростри где га непрегледна множина народа радосно поздравља. Често би му громко одобравање разапињало груди, сопствене речи би га узбудиле, и често би се дешавало да би се од свога сопственога громког гласа пробудио. Још када је први пут угледао Рим, када је дошао са портуса, постало је у њему уображење да га је пређе већ једном видео. Све му изгледаше тако познато па ипак све ново, да се морао питати, да ли није некада у ранијем животу и под другим приликама ходао овим улицама. И све се више утврђивало код њега то уображење. Често је часовима премишљао о томе. Често му се чинило, као да је близу да реши ту загонетку, па ипак би с нова постајао несигуран и сумњао. Тада је бивао врло несрећан. Од куда је пореклом; ко је он управо ? Закон је на то давао кратка и јасна одговора : роб, индивидуа без права, отаџбине и кућишта, једно ништа, једна сенка. И његов отаЦ био је пре њега роб, тако исто и дед. Али откуд онда