Zvezda

ПОСЛЕДН.П ФАБИЈЕ

391

Он одгурну врата, и Стихус виде нанољу, на светлости, једног, шарено одевеног слугу, који је на кратко ошишаној глави носио неки велики завежљај. Еутихијан заповеди робу, да из оближње каупоне донесе кувана зеља и вина. Кад се овај удали, онраздреши завежљај и рече: „Брзо, четкај се, пери се, ево салбе и зејтина, ево оријана, па орзо у интерулу, у тунику —" И тако и бп; јер, кад се момак вратп, Стпхус је већ седео на крову, у чистој туници и обријана лида, умивен и намазан. Пошто је прождрљиво јео, обукогае му и другу тунику, која му допираше до чланака и нмађаше на срединп прсију од врата па до ногу дивну, пурпуном извежену, за шаку широку латиклаву. Да су Стихусу сад понудили круну и државу он би одоио. А сад дође главно: оела као снег, тек од ваљара донесена тога, која му се три пута обвијала око тела. Он је посматрао богооојажљиво. Бзегова природно бојадисана, закрпљена и узана тога била је према овој као крпетина. Еада разастрше дивну хаљину показа се да је била дужа но што је кућа оила широка, шта више прелазила је и преко кућне надстрешнице. Тешки посао облачења отпоче, Прву половину пребацише му преко левог рамена, да је крај додиривао земљу крај ногу; затим други део, који је прелазио преко леђа, подвукоше под десно раме, и остатак обавпше по други пут око левог рамена. Обојица му удесише синус, да је преко прсију висио у елегантним борама и изгледало као за вешаље оружја и извукоше испод њега крај напоље, да је падао као достојанствена кићанка. У ооре гурнуше дрвене штапиће да би их одржалн како су наређане; овде везаше, тамо прнкачише, изравнаше и дотеризаше и — оеше прошло прилично времена — најзад је стајао онакав пред њима, каквог су га хтели, обучена у старинско, незгодно, али достоЈанствено, народно одело, које је само означавало праве Римљане. Стихус се при свему томе није усуђивао ни мрднути, ни да се крене, да не би покварио вештачки намештене ооре, па сад је тек морао и да учи ићи, да се не би код сваког корака саплео о тогу, јер је морао, кад год ои непажљивије корачио, да стане ногом на предњи крај тоге. Узбуђено се радовао, када му полирано оронзано огледало принеше. Да, тако је он себе ,у својим сновима замишљао где хода; ликтори напред, окрећући путу ка ростри. Испружи руку ка Риму који му је лежао испред ногу, као да је хтео заузети га. Ето га где лежи пред њиме као накићена невеста, у свој својој лепоти>-