Zvezda

3 В Е 3 Д А

постаје и он центар нових впбриција, које се новим резонатором могу приметити. Ове секундарне радијације могу интерферисати са директнпм, као и две секундерне. Ово се може објаснити звучним таласима који у дијапазону изазивају вибрирање и овај у другим али немају сличног код светлости. Диелектричка маса се може сматрати за резонатор и сви таласи секундарни дају својом интерФеренцијом узајамном сложене појаве (Е'!§ћ1). Испитивањем је поларизације утврђено да су електричке осцилиције нормалне на поларизационој равнинп, као и светлосне по теорији Френеловој. Нађено је да се реФлекси јом поларизација може добити лннеарна, циркуларна и елиптичка. Ако се резонатором констатује у поларисаног зрака потпуно ижчезнуће варнице онда је линијска; ако се не меља сјајење ни у коме правцу поларизација је циркуларна; ако сјај има минимум и максимум не пролазећи кроз нулу онда је елиптички. Аналогија је потпуно утврђена између светлости и зракова електричне силе. Ови се зраци, чија је периода милион путакраћа од светлосних, од њих ни по чему у главноме не разликују. Сунчана светлост нам шаље разне врсте зракова. Једни су светлосни, који имају дејство на ретину; други топлотни инфра црвени ; и треКи хемијских особина ултра љубичасти. Испод инфра црвених налазе се споменути електрични, као што се изнад ултра љубичастих налазе Рентгеновп. За физичара између свих ових разних зракова нема са гледишта механичке теорије вибрационе никакве битне разлике. сва је разлика у димензијама елемената, који природу тих зракова карактеришу. Синтеза светлости извршена призмом проширена је Херцом и Рентгеном у два правца. Потпуна анализа није извршена. Чула су наша несавршена мала, примчива за једну врсту зракова, кад би се сразмарно повећали чула онда би ми опажали и Херцове вибриције оком као и светлосне. Друга је битна разлика између светлосних и Херцовпх зракова, што се последњи брзо слабе и уништавају, док је трајање светлосних осцилација на трилионе вибриција. Овим сеједино и тумаче мултипне резонанце, које немају аналогог у оптици (Иоенкаре). Виориције се Херцове не врше као светлосне у свима правцима већ по једноме ; јачина њихоЈ ?а није стална за време милион вибриција у секунди, већ опада и ишчезава после малог броја осциловања ; правац простирања утиче на енергију зрачну Херцових вибрација (највећи је у екваторској равнини), док јекод светлосне