Zvezda

КЉИЖЕВНОСТ

457

Психологија те борбе јесте садржина већине производа најбољих немачких романисткиња. Међу њима је и Габријела Рајтер. Као и већина вих, ни она није иочела рано да иише, — све оне узимају перо тек пошто их искуство у животу научи да разумевају људе, њихове радње и осећања. Њен велики роман Аиз дтег Рапгте допао се п критици п публици сво.јом смелошћу. Истина, сувише развучен, сувише. доктриналан, у њему је мало уметничке непосредноети, али му је снага у пишчеву ватрену осећању за сликање страдања женскиња. Други њен роман Жгаи ВпгдегИп ипЛ гћге Збћпе бави се о разлици иеђу оцевима и децом, или боље, између матера и еинова у савременој немачкој породпци, где се сукобљавају и стичу разлпчни погледи на свет и живот.*) Јелена фон дер Вајден је најновији њен роман. Садржина романа је управо Јелепин дневник. Ењига се несумњиво иетиче, јер је писац даровит, излагање страсно, ватрено, срдачно. Ако од романиста тражите дубоких идеја, широка погледа на живот, тумачење задатака човечја живота и посгојања, т. ј. свега онога, што смо павикли тражити и налазити у производима нризнатих уметника, то, свакако, скромни рад Габријеле Рајтерове неће ту потражњу задовољити. Вамисао овога, тако рећи, дневника чисто је психолошка. Садржина је у главном искушење младе девојке, која се удаје и на крају романа постаје мати. Време обухваћено дневником није дуго, али дотле Јелена преживљује дубоку трагедију живота, која препорађа све њено биће. У неједнаким, час кратким, час несавладано дугим запиеима, изнето је с великом уметничком снагом треперење измучена млада срца у борби са животом п собом. Ништа нема нејаено, без везе, ни болесно у гој „типпчној" човечјој души. Јелена жуди за срећом, за јакпм осећањима, али у исто време ипгге хармоније, умирења, хоће да разуме и да смисли живот за себе, да нађе светињу у име које би могућно било примирити ее са свима страдањима живота. И себи самој проналази, њој непојмљпве, тамне пнстикте, страда у борбп са њпма, жедни за слободним и јасним оеећањима, која побеђују мрак у души, — и напослетку у дубини својих страдања налази излаз и мпр. Сва та сасвим човечја трагичност изнета је зачудо искрено. Читалац ни за часак нема утисак измишљенога, «ав роман је као крик душе. У карактеру јунакпње нема пдеалпзације, — она је слаб човек, и поред своје душевне п телесне лепоте

*) Таква је тема мавна у Стањуковпћеву роману Равнодушни.