Zvezda

ПОЂИМО ЗА ЊИМ

безумну светину скоро ван себе, стаде кидати зумбул и цвет од јабуке, којим јој тетриван беше окићен, и бацати га њему под ноге. — Ти си истина! шаиуташе јој дрктаве усне. Светина се иренерази, када виде племениту Римљанву, како чаетвује осуђеника. Назарећанин баци поглед на бледо. изболовано Антејино лице и уста му се мицаше, као да благосиља. Она осети, како се на њу излива струја видела, доброте, милосрђа, среће и надања, и наново прошапута: — Ти си истина! Када војници приђоше Назарећинину и са њега стадоше скидати одело, из гомиле заорише се подругљиви крици : — Царе! царе! Недај се, царе! Где ти је војска? Осуђеника међутим повалипте наузнако, прибипте му руке на преклад од крста, а онда га намеетише на главни стуб. Један војник стаде му на стуб прикивати стонале. . . Облаци, који су се од јутрос купили на небу, закрише сунце. Кобан црвенкаст сумрак обузе сву околину. Врућ ветар духну једном, другом, а онда се притаја . . . — Да се вратимо кући, рече Т\ина. — Ја бих да га још једанпут видим ! мољаше Антеја. Мрак обузимаше телеса, која су висела на крстовима, и Ћина заповеди. да женин тетриван ближе наместе до губилишта. На мрком дрвету тело распетога изгледаше, као откано од месечевих зракова. Груди му се надимаше тешким дисањем, али глава и очи му беху окренути ка небу. У густим облацима зачу се потмула грмл>авина, која биваше јача и јача, а онда тресну гром, да се потресе земља у основима. Огромна сиња муња раздера облаке, блестком озаривши небо, земљу, оружје у војника и узнемирену. престрављену гомилу, која се сабила, као стадо оваца. У насталој тишини и у мраку зачуше се поплашени узвици :