Zvezda

80

3 Б Е 3 Д А

— А да нису ту распели црава човека ? — Он је проповеаао истину, васкргаавао је мртве ! Неко викну : — Тешко теби, Јерусалиме ! * * Трећи дан после овога оолесница оеше необично жива и говораше, да је срећна. Око подне погода беше тиха. Врућина биваше све јача. Загрејани сунцем, бокори лавендуле пушташе од себе тешки мирис, поврх цвећа леткаше лептирови. Испод клокочева дрвета наместили се Антеја, Т\ина и Тимон, који је дошао из Александри је. Болесница заклопила очи, па у тишини жаркога подна као да оеше задремала. Уједанпут отвори очи и чудноватим гласом прошапута: — Кајо, дај ми руку ! Ћина ђипи и сва му се крв следи у жилама — долазио је час страшним виђенијима. — Антеја, не гледај тамо ! крикну он ужаснут. Уста јој се отворише, очи јој се рапшрише и безмерна радост озари јој лице. — Стуо светлости приближује ми се —Видим. .. То је он, Назарећанин ! Он се смеши ! Ох, кротки ! Ох, милосрдан ! Пробијене руке пружа ми, као мајка ! . . . Кајо, он ми доноси избављење, здравље и зове к себи . . . А Тгина страшно пребледи и одговори : — Када нас зове — пођимо за њим ! После једнога сата, од друге стране, на путањи, која води у град, указа се Понтије Пилат. На лицу му се видело, да носи новост, коју као разборит човек, држи за нову измишљотину лаковерне и глупе светине. И заиста, још из далека стаде викати, бришући влажно чело : — Помислите — та ови људи говоре, да је васкрсао! С лољског.