Zvezda

ЧУДОВИШТЕ — у /уиђи ЈСапуана —

Волео ју је безумно и ако је знао да не заслужује не само наклоности, већ ни сажалења. — Волим је! то му је било све. А кад би му отац, са неумољивом старачком осорношћу, изнео пред очи њено непоштење, Ђовани би оборио као крна бледу главу, и осетио би како га расииње уздрхтали гнев, али не противу ње. — Иутите ! —- рече једанпут оцу. -— Иутите, или ћу сићи с ума! — Убиј се ! —• одговори му старац. —' Биће боље за тебе, за твоју кућу и за наше поштено име. Али он се не уби. Не зато што није имао храбрости: он је у рату, као добровољац, гледао смрти у очи и није се плашио ; — али се није умео одвојити од ње, па чак ни онда кад би му она безобзирно рекла у очи : „ТПта хоћеш од мене ? Не волим те !" Бзему би се очи овлажиле, а ноге поткратиле, Постао би малодушан пред звуком онога гласа. који га је скроз узбуђавао, пред ватром оних плавих очију, које се светле од презирања према њему, а које га ипак разнежаваЈу, пред изгледом ове дивне женске прилике божанскога склопа, која разблудно шушташе између набора свилене хаљине, са златном сјајном косом и пурпурним уснама, увек влажним од пољубаца. Звезда, Књига III. Св. I. 6