Zvezda

82

Доста му је било да живи поред ње, тонећи сваким даном све више у своју повученост, нравећи се да ништа не види, а раздиран страшном жудњом да све види, скоро да доспе до дна онога понора, који му је прождирао срце, разум, све, и чинио га животињом. И при свакој њеној новој бестидности осећао се све слабијим и малодушнијим, плачући због ње. ајЈЈО, то је нека перверсија организма, то што је гура у блато да се вал^а у њему. Јадно створење ! Да ли она има свести о злу које чини ? Извесно не ! У ствари она највеће зло чини сама себи. Здравље јој је пола порушено. А кад би овај ексцес живчани прешао, они би видели како би се она ипак мени вратила, добра и нежна као негда, у првим месецима нашег брака. Јер његова срећа није ли трајала вигне од неколико мссеца ! А од две године на овамо није имао ни једног дана, ни једног сата спокојна, пратећи плашљиво и с трепетом чулну вртоглавицу у којој се налазила његова жена; у почетку не верујући, забезекнуг и срдит ; затим утучен својим болом ; напослетку повучен и клонуо као окужено псето, које господар више не пушта у кућу, а оно цвили испред врата и ако су га отерали ударцима батине. И у мало што и сам не доби батине, када јој једног дана хтеде забранити да иде од куће у неку посету, до које јој беше, изгледа, много стало. Беше је сусрео на вратима од салона, лепшу него обично, са лицем у ватри. утегнуту у простој хаљини од црне свиле, те је наличила на неку грчку статуу; са бујним набубрелим грудима, сјајних зеница испод вела, спуштена до пола лица. Видев је такву, збуњену услед његова присуства, али решену да изиде, Ђовани се осети за срце уједен. — Ти нећеш ићи ! рече јој уздрхталим гласом. Она слеже раменима и стаде пред једно огледало да удеси шешир.