Zvezda

6*

ЧУДОВИШТЕ

83

— Зашто ? — упита једва окренувши главу. — Јер .. . тако ја хоћу. Ах, на ово, ја хоћу, које га је стало највећег наиора, она прште у ироничан и гневан смех, и узе у руку штит. — Вирђинија ! — Јесили луд ? — рече она, чувши га да подиже глас. И збиља, чинило му се да луди, видећи је где пође мирно, као да није ништа било. Он залупи врата да јој препречи пут својим телом, својим очима које више и не разазнаваху. Вирђинија застаде, спречена, гледајући га упорно. Затим. устукнувши за један корак натраг, рече му кротким гласом : — Уклони се одатле ! Уклони се ! Ђовани остаде онде као укопан, преклињући је погледом оез иједне речи. — Уклони ми се одатле ! — нонови она. Махаше међутим штитом, грицкајући доњу усну, као ■претећи, тако да се г 1оОвапи јчслони и пронусти је да прође, заплашен као када дечко бризне у плач ; још и горе него дечко. клонуо услед пораза и кајући се због свога отпора, који ју је само још више наљутио.

О, умела је она потпуно владати овим човеком. Кад би му својом сиренском вештином као милостињу добацила коју слатку реч, или му допустила да узме који пољубац са оних усана, још врелих од других пољубаца, Ђовани би намах све заборављао и праштао јој, очаран плавим сјајем њених очију и љупкошћу оних белих и отмених руку, које су му прстима кроз косу провлачиле, без дрхтаја, канда су рукв неокаљане супруге. — То је брука ! Ова лувава жена мора бити да га је омађијала! — говораху-