Zvezda

84

3 В Е 3 Д А

А мати његова, која се држаше својих провинцијалних предрасуда, беше кришом наредила да му се чита од урока над пароховим одеждама ; па ни света водица не поможе . Јадна жена проклињаше и онај час кад се она и њен старац решише да дођу у Милан ради потпомагања каријере свога јединца сина. А уз то се не мога смирити што је она била наклоњена том браку, док њен муж није хтео ни чути о тако лепој и тако охолој снаеи, која му се чинила да никако не пристаје уз мирољубиви карактер његова Ђованија. С тога, сада. немаше мира кад би њен муж у очи пребацивао сину за сва снахина непоштења; и изгледаше јој да ће умрети онда кад му стари рече : убиј се ! . . . То му је рекао исправљена стаса, дршћући као судија кад изриче пресуду, а бела му коса падаше у нереду по глави. Од тога дана овај јадни син свратио је кући својих родитеља два-три пута, кад је био уверен да неће затећи оца. Сажаљиви глас оедне старице омекшавао му је срце: она му је помало давала за право и није му говорила: убиј се! нити је имала опорих речи за несрећницу која. најзад, ношаше њено име. — Веруј, мама, то је нека болест као и свака друга, — нонављао је озбиљно. — Једнога се дана мора од тога излечити. Излечиће се јамачно. И видивши га тако умирена, тако предана у своме бескрајноме болу, она се не усуђиваше да му призна, како се дан и ноћ моли Вогу: еда би смакао с овога света ту проклету жену која толико унесрећава њено чедо. За њу је још увек био дете овај човек од тридесет и пет година, овај знаменити инжењер архитекта, кога су сви тако волели због нежне доброте његова карактера. А у тужнијим тренутцима стискаше она снажно на груди ову лепу, мало проседу, главу и миловаше је као негда