Zvezda

92

3 В Е 3 Д А

међу сна и јаве, са слашћу сна и страшљивим сазнањем како то може брзо престати. Међутим он, као постакнут променом своје жене, осе" ћао је велико гнушање, велику одвратност према овому створењу, које је тако очајно обожавао док своје лепо тело нештедице допушташе небројеним љубазницима. Једва би је и погледао, одговарао би јој само у слоговима, дајући јој да увиди из његова гласа, из углађеног понашања, нему љутину коју је изазивало понизно женино кајање, — та срамна проФанација љубави, као што ју је он квалиФиковао, размишљајући о томе дању и ноћу. Јер, сад је она њега волела, дубоко потресена оним актом бруталне снаге, кад он полумртва остави оног страшљивца што је хтеде ударити! Сада је њу одбијало хладно држање њена мужа, коти ипак беше милостив те јој не откри сву своју јаку одвратност и неодољиво гнушање. Сад је она обилазила око њега, нема, са заблуделим погледом, понизна као слушкиња, не молећи за. сажалење, док међутим осећаше да јој се у срцу расцветава нешто ново, а сва јој се прошлост расплињава мало по мало са невидљивом љуском коже што се обнавља и постаје тананија и провиднија, без рефлекса, и мраморне боје. Кад би се нашли на само у салону, он седећи' са лактовима наслоњеним за колена, с главом међу рукама, намрштена чела, гледајући је кашто испод ока, а она стојећи подаље, уз прозор или поред којег намештаја, увек лепа, али оборене главе и узбуркана срца — Вирђинија би осећала неисказано задовољство што је налази ту, поред мужа, у положају презрене жене, која се у својим очима одкупљује од свих грехова своје прошлости; плашљива али. надајући се вазда да ће га видети једнога дана где устаје са свог седишта, прилази јој да јој рече, узимајући је за руке: „Ја сам ти опростио!