Zvezda

93

Али се Ђовани не покрете, не рече јој ништа. Једном кад се она беше усудила да му нриђе да му стави руку на раме, би кратко одбијена. —- Не, не! Није могућно ! — рече јој ! А овај опори глас и ово мрачно лице нрободоше је горе него мач. Беше јој као у ропцу. Па ипак није очајавала. — И право је да буде тако ! Заслужила сам и гору казну. На читаву кућу паде тегобан мир. Она више не дотаче прстом дирке клавиру. Крлетка за канарине још је висила празна крај прозора, али један паук беше унутра исплео мрежу, што је давало изглед осаме овој малој тамници од гвоздених жица. Њено цвеће, њезине салонске биљке беху мртве: лишће је падало на тле при најмањему даху који би доспео унутра. Она се не састајаше ни с ким, не крочи ногом изван одаја за становање, задовољна овим мргодним миром што дође носле великога шума њена живота ; опијена пожртвовањем да за се заелужи ма једну пријатну реч, ма један милостив поглед од овогчовека! Напротив, Ђовани осећаше да се одвраћа и гади сваким даном све више од. смрада из недавне прошлости, који се ослобађао и испаравао из овога женског тела, умрљаног пољунцима и миловањима других. Њему се чинило као да ће се распасти од поганих рана због свих оних срамних загрљаја којима се био допустио. Још је само Кремонов портре, — она божанствена обесмрћена уметничка Фигура, чинио да му срце закуца као некада. Ту је она била насликана у првим месецима њихова брака, кад сјајни цвет њезине лепоте још не беше