Borba, 29. 09. 1973., str. 8
8. СТРАНА — БОРБА — 20. СЕПТЕМБАР 1973.
Свет на граници
безазленог
„Орах“ Драгана Колунџије: најбоља и најцеловитија пес-
никова збирка,
„Орах“, шеста књига' Драгана Колунџије, представља његову досад не само најцеловитију него и најбољу збирку. Песник је задржао меру безазлености из „Затвореника у ружи, своје прве књиге, само што је она овде оплемењена искуством и, у исто време, опредмећена садржајнијом чулношћу, а што је, У крајњој линији, иницирало снажнији песнички исказ,
Особеност виђења света и урођена спонтаност дале су маха Колунџији да своје певање сада, У „Ораху“. не само учини занимљивијим него и да га добрим делом постави у сфере трагалачког. Те сфере, у случају Драгана Колунџије, другачије су од сфере у „текућој поезији“ пре свега по томе што свест о песми код овог песника има секундарни значај. То исто односи се и на доградњу, надградњу и домишљатост у песми.“ Јер, код Колунџије, за разлику од других, све ове чињенице излазе из чулне провере. Чулима овај песник, наиме, и тумачи и разара и изграђује своје виђење света. Отуда је његов поглед на свет и даље остао на граници чистог и безазленог, али је, подупрт искуством, знатно добио у тежини, постао садржајнији и богатији.
Уместо досадашњег пренаглаше ног метафорисања, чија је сврха у већини случајева била само песничка слика, или патетике са пасторалном и завичајном носталагијом, Колунџија је у „Ораху“ проговорио једноставнијим и уједначенијим стихом. Његове песме више нису ређање појединачно успелих метафора нити пробој језичких сензација. Песнички небулозна материја сада осмишљена неким унутрашњим дамарима, па је стога и композиција песме савршенија, ритмички уједначенија_ а израз сажетији.
У првом од шест циклуса доминира доста сложено осећање које проистиче из света сна и алегорије. На речима, на њиховом ритуалу, песник гради читав низ у-
спелих слика, које су сублимација
свега онога што се збива у њему. _ Речи ту нису ознака већ отелотворења појавности и догађања. Други циклус је у извесном сми+ слу изоштренији, сонорнији, дубљи па чак и тамнији. У њему нема емоционалности и јаркости које су красиле раније Колунџијине песме. а што је случај већ са његовим наредним циклусом који је плод, рекло би се, једног облика дечје фантазије. Фантастично се ту појављује као тајна реалног света коју песник открива и именује (пример песме „Јануар у глави јарећој“) Јанујар у своме двадесет и трвом дану, У глави јарећој. На небу отворена књига, луди пламен. На земљи рођаци, на сваком кораку невероватан час. Јесмо ли могли бити лете
преварени; Дане, у тебе утрчало сунце, ко поштар.
Четврти циклус је састављен у-
главном од родољубивих и патриотских песама. Ове песме су, истина, лишене пренаглашене патетике, спонтане, па чак и прилично самосвојне, па ипак, видљиво је да Колунџија није песник чији се патос може подићи до колгктивног родољубља.
Пети циклус обједињује минијатуре које су се развиле често из само једне метафоре, док је шести — скуп песама по чијим су називима добиле имена Колунџинијих шест књига.
Књигом „Орах“ на
песник је
трагу да својој поезији да димен-
зију која је недостајало његовом стваралаштву. То је осећање стварног. Колунџија је изашао из првобитне снажне метафоричности, иако је метафора и даље остала његов основни израз. И сама мера наивности, било када прелази У фантастику. било када се граничи са безазленошћу, још је језгро многих песама. Па ипак, Колунџија се сада све чешће окреће свету реалних појава и догађаја и ту стварност настоји да пренесе у своју поезију. Стварност, дакле, зада јаче но и у једној ранијој
Чисте речи,
Дугустин Ститчевић: „На
Аугустин Стипчевић је с књигом „На трагу свих ствари“ направио збирку занимљивих пјесама о свијету непојмивог, али нама тако свакодневног. тако блиског, нераздвојно кобног у нама, и тако доказао да је још једно, ако не на трагу свих, а оно на трагу многих ствари. Стип чевић своје пјесме заснива на тради ционалном, оформљеном _ пјевању, али поетске дилеме и стање духл ис казује сувременим, – специфичним симболима.
Стипчевић често описује и набраја ствари онакве какве су на свијет лу дана, какве су у нашој свијести, да би их „одједном, нагло, у својој пјесничкој визији изокренуо и суда рио са симболима и сликама подеви јести. Ипак, ова је поезија на тлу реалног. Писац се само у одређеним тренуцима. доиграва измфђу те, двије стварности непомирљивих супротнос ти, а које су дио истог тијела и истог духа. Релативна свакнилдашњица транеформира' се ' у апсолутну, одреЕеност и назначује битност:
Ето ме на трагу свих ствари
у тој улици с мојим тијелом у покрету... „„сретни пориви одасвуд се шире, ја их бројим
с њима се такмичи једино љмутка У излогу
тако заводљива а неповјгрљива, можда пркосна
у тој улици у којој тражим,
се дапомице
Из најновијих Стипчевићевих сти хова, сабраних у књизи „На трагу свих ствари“, избија жеља и напор, и то врло успјешан, за разрјешењем иних људских проблема: отуђепости („ја једино знам да су међу нама на расле шутљивости — не за то што писмо него за оно ппо јесмо“), битка („да ја ту јесам човјечан и у објавибескрајан“), ствари „ско себе („Попутбину мира нисам примио на крш тењу — јер рођен сам да мислим о стварима које јесу — на пријелому
Са сенком сете
„Јунак налџег доба“ Момчила Миланкова: књига која повлачи дубоку граншцу између уметности прошлог м на-
зцег доба
Књига „Јунак нашег доба“ Момчила Миланкова, писца који иза се бе има значајан број приповедака и неколико романа запажених по: успелом, новом и модерном, сенчењу једног одређеног војвођанског _миљеа, од оних је књига које у проб леме савременог доба сежу полемич но и амбициозно. Приповедачка и романсијерска радозналост писца имала је корисног учицаја и у овој, мање специјализованој, врсти његовог књижевног штива. Добили смо књигу богату темама које се гичу књижевности, позоришта, сликаоства, филма, телевизије — уметности уопште.
У централном есеју „Јунак нашег доба“, у коме се са великим познавањем историјско-литерарних чиње ница и са знањем и искуством које импресионира, расправља ко је, или шта је, јунак савремене књиже вности, Миланков истиче да је Љер монтов први пут у историји литературе, већ у наслову формулишући проблем, „имао довољно храбрости и препотенције да се њиме позабави, а показао је исто тако и изванредну сензибилност уносећи у тај свет, додуше помало романтичарски интони рану, али ипак присутну и одлучуЈуУЋУ дозу нихилистичког отрова“. Љермонтовљевом односу према проблемима доба и литературе потпуно је истоветан овај из Миланковљеве књиге која, нимало случајно, носи и исти наслов, иако му прилази из сасвим другог, свог, угла. Писац се позива на минуло столеће. Паралела је потребна и потпуна јер Миланков, у односу на јунаке из прошлих времена и на наше романтичарске, ми толошке представе о њима, живописније описује лик Одисеја нашег столећа који се све више увлачи у себе, „у свој један једини дан на
страница“. ХИ аАУ ЊВ законима живота променили су сеи закони књижев
ности. Самим тим и њена моћ. Књи жевност нашег доба, уместо да и даље указује на човекову моћ, указује — на његову немоћ. Из чега Ми ланков износи та запажања, где су разлози за такве закључкег У ње-
говом есеју се чине, и јесу, подудар'
ни са чињеницама столећа у коме се исцрпла она миленијумима дуга узлазна линија могућности настајања хероја. Човек је, победивши богове и свргнувши их у прашину, постао мерило свих ствари, постао јунак који се поново нашао на почетку своје авантуре. У Миланковој представи некадашње и садашње човекове почетне авантуре, врло добро је извучена она суштинска, дубока граница разлике која човека нашег доба, јунака савремене литературе, подводи под један посве другачији квалитет немоћи. Некада је човек, окружен тајнама живота, био немоћан да одгонетне што га угрожава,
Момчило Миланков
Драган Колутџија збирци одређује његов доживљај. Тако овај песник не само да се вратио најбољем себи, него је и оно што је у ранијим књигама „Затворенику у ружи“, „Чуварима светлости“, „Злату и родитељима“
и „Којој години, којој звезди“ само наслућивао. овде у великој мери успео да оствари ј Орах“ је дакле не само најбоље Колунџијино остварење него и књига која његово песништво, самосвојно и полетно, у оквирима поезије потврђујне на најбољи начин. (Српска књижевна задруга Едиција „Савременик“, Београд, 1973. поговор Слоболана Ракитића, страна 116 плус 14, цена — 7)
" Петар Цветковић
зреле мисли
трагу свих ствари“
тодине у овом граду — а мислио сам да сам први у тихом изласку“), себе сама („тко је са мном тај је против мене“), смрти („мртво је оно што се збива и што се снебива — ове мртве јабуке на бијелом столњаку — овај свиреп угриз у слаткоћу љубави“), ријечи („Скупа је ова ријеч што на свадбени пут креће“), тражења (ји
умјесто повјерења нађем пријетњу сурова изворг“) и, на крају, свијета самог („равнодушк“за је овај свијет ако га нитко не изазива“).
Да би у пјесми изазвао покрет, ди
намику, и тако јој предао дух овог времена, Стипчевић пјесму гомила де таљима, питањима, одговорима, 06јашњењима: то су јелине слабости ове поезије, мада никад нема празног и сувишног говорења. Опасно је, ипак, пјесми давати више руха него што, јој припада. , Мада у готово свим пјесмама ове збирке превагу носе чисте ријечи и зреле мисли,.мада се у овим пјесма ма открива дијалог са самим собом и тако долази до откривања људског, прометејског, до зрелог, ипак је Стипчевић о вјечном губитку. 0 отуђености, о визији свијетла и стал ном замрачењу, о себи и нама, највише рекао пјесмом „Зелени столови“: Столовц имају облик било којем лику
столови имају обљик одвајања У
здвајања У
трокуту
столови имаји облик тораза у четверокуту
столови имају облик смрти у кругу
столови су узаљудна трајања ма била пи џ мнпогокуту
столови неумитниу у алгебри бесмисла
када вјешала третичу ријечи суговорника
за столом у ељитси, у трокуту, у кругу ц четверокуту.
(„Скептар“, Загреб. 1973)
Томислав М. Билоснић
али му је та врста немоћи истовремено пружала илузију могуће бесконачности. Чињеница да је — ипак спознао све илузије могуће бесконачности учинила је, међутим, да нестане граница између њега и ства-
ри, Више га не занима контемпла- |
тивни однос према смрти и не може га задовољити утеха књижевности, филозофије и религије. Све је уложио у напор да превлада своју
трошност и остане вечно млад, све више постаје човек-машина. Подела савремене литературе, је,
према проценама Момчила Миланко ва, могућа у два дела. Психоаналитичка проза изједначује човека и ствари, остају јој само форма и кретње. Друга врста је заснована на голој фактографији и испуњава онај простор којим је некада суверено владала белетристика. Пошто бележи, сведочи, чува траг минулих дра матичних догађаја нашег доба, та књижевна врста, по Миланкову, има историјску вредност која је, нема сумње, једнака естетичкој вредности књижевног дела.
Врло је занимљиво, и потпуно тач но, оно што Миланков мисли о ути цају књижевности на савременог читаоца. Тај утицај се умногоме троменио и ослабио, услед преоријентације и захтева извесних слојева пуб лике, као и услед настојања целог једног космоса медија (филм; радио, телевизија, порнографска и забавна литература) који утичу на сензибилитет публике.
Књига „Јунак нашег доба“ Момчила Миланкова, свеједно да ли под „савешћу ока“ подразумева своје статистичке, психоаналитичке, социолошке, повесне или било које друте чињенице нашег доба и уметности, једнако их добро и компетентно открива и издваја у њиховом еложеном, али све мање суптилном литерарном поретку. Оне све мање све доче о победи, а све више носе кли цу дубоког људског пораза. МиланКовљеви есеји, стога, садрже благу сенку сете и носталгичне забринутости, али и свежину љупке и топле елеганције чија је сликовитост и су гестивност резултат ерудиције осведоченог приповедачког пера. (Раднички универзитет „Радивој Ћирпанов“ „Нови Сад, 1973).
Бошко Богетић
ФИЛОЗОФИЈА
· _ Феноменолошка
· анализа бића
Николај Хартман: „Нови путеви антологије“
Хартманово дело представља резиме онтолошких истраживања и резултата које је овај мислилац објавио у низу ранијих списа, Је-
"дан од најсвестранијих и најплод-
нијих филозофских писаца 20. века бавио се. готово свим оснозним областима филозофије, и, што је
"најважније, изградио сопствени
систем. Његов плуралистички (и реалистички) став изражен је у идеји о слојевитости реалног света. | Е
Наизглед наивно-реалистичко у-
'верење да бивство (битак, биће)
не може „производити свет“ има, у ствари, далекосежан филозофски значај, Вероватно под утицајем Е. ЖХусерла, аутор је развио изванредан смисао за феноменолошку анализу и опис слојевите структуре свести и духа, па и ствар
„вости. Пробијање до реализма код
њега је значило и подстицај за изградњу и обнову онтологије. разрада теорије сазнања, уосталом, тотово је незамислива. без разраде онтологије, а резултате својих размишљања Хартман је применио не само у теорији сазнања, већ и у етици и естетици. Он је, заправо, обновитељ онтологије првих деценија 20. века: дао је изврсне анализе многоструких односа и категорија бивства и формулисао гначајне онтолошке законитости. (Бео-
градски издавачко-графички за-
вод, Мала филозофска библиоте-
ка“, 1973) ; ПРИРУЧНИЦИ
Млада наука у новом тумачењу
Кл. Пилшоа и А. М. Русо: „Компаративна _ књижевност“ Ево књиге чију ће вредност знати да цене сви којима је литература професија или љубав. Дело намењено, како аутори напомињу, пре свега студентима, биће, неоспорно, од значаја и за остале, чак и за оне који се сматрају добрим
познаваоцима кјрижевце « проблЕ а
матике. Довољно је рећи да су до сада написане само две сличне књи те обе на француском језику (Поз
ла Ван Тигема, 198, и М. — Фр. '
Гајара, 1951), обе са многим манама и обе одавно распродате.
Пишоа и Русо: за свој став сдабрали су интернационализам, трудећи се да не остану у оквирима тзв. француског компаратизма. Поштовали су „регионализам“ као „ствараоца натјецања и оригиналности“, али су пазили да праксу не узимају за апсолутна и универзална начела, „Ми се не постављамо ни с једне стране Пиринеја ни с друге; једноставно, ако је могуће, изнад тога“,
Књига има пет поглавља. У првом је изложен постанак и развој компаративне књижевности, У дру гом је дат преглед међународних књижевних размена, треће је посвећено општој историји књижевности, четврто икторији идеја, а пето структурализму у литератури. У одељку „Помоћна средства приручници“ дата је библиографија значајних радова из компаративне књижевности, прва досад састављена. Обухваћени су рекапитулативне биографије, периодичне биографије, часописи, синтезе, збирке радова, енциклопедије, речници, репеторијуми, везе између појединих националних књижевности, преводи и путописи,
Књига настоји да пружи одговор на још доста замршено питање: шта значи компаративна књижевностт Она се јасно ограђује од става да је то проучавање чињеничких односа међу националним литературама, и усваја шири и отворенији прилаз: Компаративна књижевност треба да се бави и историјом идеја, компаративном пси хологијом, социоологијом, књижев ности, естетиком, књижевношћу уопште. (Матица хрватска, „Опћа књижница“, Загреб, 1973; с француског превела, Јерка Белан; стра» на 208, цена 80 динара)
За Радивоја Марковића кажу да о боксу зна све што се може знати, Нема имена које му је непознато, нема податка који му је тајна. Врстан радио-репортер, наш најпоузданији посредник између бо рилишта и љубитеља „племените вештине“, Марковић, ево, излази и пред читаоце књигом о боксу, хроником која „покушава да објасни како је шта било и како је шта настало у боксу од његових прапочетака (...) довољно неиспитавих, до наших дана“. А ти пра-_ почеци враћају нас за пет-!лест хиљада година, негде тамо у камено доба из којег су сачувани цр-; тежи који показују) да ни људима тог времена борба песницама
'
Поезија Луја Арагона
„ЛЕТОПИС МАТИЦЕ СРПСКЕ“, БРОЈ 8—9
Четири песника објављује „Летопис Матице српске“ у двоброју за август и септембар: Луја Арагона (превод „Миће „Данојлића) Момчила Попадића, Петра Цветковића и Драгана Калуђеровића.
Ево и прозаиста чији су радови понуђени читалачкој пажњи: Бошко Петровић, Видосав Стевановић,. Влада Урошевић и Борис Пахор. 06јављен је свршетак из Петровићевог дужег рада „Дан међу сликама“ Сте вановићева приповетка „Сараманда Велики и Сараманда Мали“, Уротлевићево „Зимско путовање“ и одломак из Пахоровог романа „И њу пароброд позива“ у преводу Наде Замуровић.
Теоријске текстове _и.текстове у којима се ,објашњавају литерарне вредности, публиковали су Зденко Ле шић, Мирко Жежељ, Ненад Радановић и Јоже Погачник. Лешић тумачи симболику у поезији Ивана Горана Ковачића, Жежељ коментарише Назорове „Пјесме љувене“. Радановић пише о деци у Андрићевим књижевним делима а Погачник 06јапшава књижевно дело словеначког писца Бориса Пахора. У рубрици „Писци и књиге“ појављују се прикази књиге Моме Капора, Бранка Поповића и Јелене Берберовић. Аутори тих текстова су Предраг Протић, Славко Гордић и Станиша Новаковић.
Главни и одговорни уредник ник Александар Тишма; цена 5 дивара). Поуке „нове критике“
„СОВРЕМЕНОСТ“, БРОЈ 6
Из броја у број скопски часопис „Современост“ доноси занимљиве прилоге посвећене актуелној пробле матици савремене књижевне крити ке и естетике, код нас и у свету. То су тзв, Критички бројеви овог најстаријег македонског књижевног ча сописа, какав је и последњи, шести, у коме су на) уводним страницама објављени критичко-есејистички при лози: „Кочо Рацин“ Блаже Конеског, „Стара и нова критика“ Миодрага Друговца, „Поуке нове критике“ Т. Балашове, „Одисеј тражи своју Итаку“ (Филозофске и антрополош ке димензије у прози Ташка Георги јевског) Петра Ширилова, затим ко ментар Томе Момировског, под насловом „Међурепубличка сарадња као стваралачки чин“, и први део студи је „Белешке о српском роману“ (1945—1972) Милоша И. Бандића. О новим
и Ђорђија Најдовски, театарски пре глед
митрове.
Часопис доноси и нове стихове Александра Поповског, Душице Тодоровске и Радована Стоилова, док је прозним фрагментом заступљен Трајан Петровски. Такође су посебно занимљиви есеј „Гоце Делчев у ма кедонској књижевности за децу“ Мише Китановског и избор из песништва јерменске песникиње Мета-
ксе.
У својој редовној библиотеци „Со временост“ објављује књигу „Љубав не приче о једном лету“ Митка Пет ра, једног од млађих македонских приповедача. (Одговорни уредник др Георги Сталеву
Разговори са Брехтом
„ПОЗОРИШТЕ“, БРОЈ 3 ц 4 Некако истовремено појавили су се бројеви 3, и 4, угледног тузланског ча сописа „Позориште". Овај први, и нешто с закаснели, број доноси пет текстова под заједничким наднасловом „Значајне годишњице", Ево наслова тих текстова и ево њихових писаца: „Казалишни човјек који се зваше Молијер" (Иво Хергешић), „Јјоаким Вујић у Крагујевцу“ (Рајко Сто јадиновић), „Стерија и сувремена кри тика" (Љубица Дотлић — Петровић), „Замишљени разговор са Брехтом о савременом театру" (Светозар Радоњић Рас) и „Разговори са Брехтом" (Валтеђ Бењанин).
Милан Николић објављује хронику деветих позоришних сусрета „Јоаким Вујић“ у Крагујевцу. Иван Флод пише о покушајима стварања професио налног позоришта у Далмацији. Још неколико текстова, чији су аутори Ђо рђе Ђурђевић, Никола Батушић и Мирјана Гаковић, чине овај број „Позоришта" збиром добрих штива.
Светозар Радоњић Рас објављује и у новом броју „Позоришта“, У првом тексту он анализује три представе Јована Путника рађене по романима Меше Селимовића „Дервиш и смрт" и „Тврђава“. У другом тексту приказује, под насловом „Драгоцјена свједочанства великог сценогра-
'
ПУБЛИЦИСТИКА
њигама Б. Вишинског и Та, Поповекбе пишу! Цане" Здравкбвски |
је од Мвана Ивановоског а ли, ковна хроника Соње Абаџиеве-Ди-
[_иачасописа _| ———----_
Бертолд Брехт
фа", књига Теа Ота „Моја сцена" Остали писци четвртог броја су Петар Марјановић, Жарко Илић, Љубо мир Станојевић, Минка Мемија, Лемија Хаџиосмановић и Мирјана Гаковић. Посебну вредност овом броју дају текстови посвећени британском позоришту и потписани именима енглеских теоретичара Бернара Бир Никола, Сомерсета Мома и Мартина Брауна. Коначно, ево и занимљивог прилота Мајкла Кербија, Текст је у ствари, састављен од карактеристичних одломака Кербијевог предговора књи Зи „Хепенинг", илустрованој антологији хепенинга пет њујоршких уметника. Керби је иначе, доцент на катедри за дикцију колеџа Сент Франсис у Бруклину. (Главни уредник Звонко Петровић, одговорни уредник Радослав Зорановић; цена поједином броју 5 динара).
О културној ситуацији у Хрватској
„НАШЕ ТЕМЕ“, БРОЈ 7—8
„О неким проблемима културне ситуације у Хрватској“ то је наслов уводног текста у најновијем броју „Наших тема". Писац тог текста, Антун Петак, тврди да постојећа територијална расподела културних установа указује на организациону поли центричност хрватске културе у којој изразито доминира Загреб. Истина пи сац каже: „релативну полицентричност,..' У неколико културних средишта, вели даље, сконцентрисан је
готово целокупни културни потенци-“
јал Републике. Закључује да се треба позабавити институционалним основама културних делатности. Решавајући питања профила, карактера и организације културних установа, и преуређујући њихову мрежу, додаје Петак, „нужно је избећи сваки еле-
мент. који би могао. лове ; по'дупуфђати цес ОИ а тива-
ције јер! инетитуциснаћизација "рез „зултира затвореношћу." уџтанови за „Културне раднике; ил
задржавањем на осредњости",
Остали аутори су Милан Божић, Андрија Мутњаковић, Зоран Петровић, Иван Јакоповић, Саво Пешић, Нада Чачиновић — Пуховски, Вла+ димир Премец, Душица Сеферагић, Вања Граовац, Катица Вујева, Нада Берманец, Јасминка Домиш и Марија Салечић.
Пажњу ће зацело привући распра= ва Зорана Петровића „Економско и правно значење РЏЕКЕВ — функције економских емиграната", (Главни и одговорни уредник Мван Салечић; цена 16 динара) 5
Македонија у француским делима
„РАЗГЛЕДИ“, БРОЈ 6
Јунски број скопског часописа „Разгледи" објављује на уводном месту прозни фрагмент Петра М.
Андреевског „Ишчезли сведок", есеј „Македонска поезија јуче и данас Атанаса Вангелова; поезију Ристе
Ђ; Јачева „Димна гора" и оглед „Маргиналије из једног садашњег сусрета са поезијом Гоге Иванов“
ског" Александра Спасова.
У сталној рубрици „Простори ре“ чи" часопис објављује десет песама познатог пољског песника Збигњева Херберта. Посебно је, међутим, 38" нимљив прилог „Македонија у де“ лима француских писаца 1900 1930" (трећи наставак) Божидара На“ стева. Француска и француски писци су с великим интересовањем пратили „мучни пут борбе за самооства“ рење македонског народа". пише при крају своје студије Б. Настев. „Име“ на Пјер д' Еспање, Кловис Ига, АнРи Барбиса, Виктора Маргерита И Мишела Марлеа, ту су да потврде ову констатацију".
У рубрици „Критички Данило Коцевски се осврће на зборник „Македонски роман", а Веле Смилевски пише о дебитантској про“ зи „Преломи" Петра Димовског. говорни уредник Петар Т. Бошков“ ски).
фрагменти",
_ Од неких далеких векова ·
Радивоје Марковић: Све о боксу“
није била непозната, Иако о боксу, вели Марковић, има литературе више него о иједном другом спорту, веома је тешко утврдити порекло и прве почетке боксачког надметања. Где тражити најстарије облике боксовањаг Да ли у древном Вавилону или Египту, у Кини или у долини Еуфрата» Сачувани су цртежи стари неколико хиљада година који могу да буду путоказ, али који су од тих прастарих докумената најстарији
Од старе Грчке. развитак бекса већ се може поузданије пратити, и Радивоје Марковић уложио је не
"мали труд да сабере све што се
од тог времена о овом спорту зна, да среди и систематизује' читаве
ансамбле података и проверених чињеница, Његова књига је смо" тра најпознатијих имена бокса, од првих знаних такмичења и такмичара па до највећих јунака руб“ та нашег времена, од Спарте у К9" јој је „борба песницама била с“ ставни део система васпитања“ до нашег века, до Демпсеја, Марћана. Касијуса Клеја. Разуме се, у све му томе нашло се места и за југо“ словенски бокс, за успехе наших боксера на међународним такму“ чењима.. На крају је придодата богата документација, драгоцена за све оне који се преданије баве овом спортском дисциплином. (
· „Дечје новине“, Горњи Милалов
1973, страна, 176, цена 60