Borba, 29. 09. 1973., str. 9
СКИЦА ЗА ПОРТРЕТ УМЕТНИКА
Звезданом прашином, чиме лит
У свом белом усамљеничком атељеу, на деветом спрату изнад тамних крошњи београдског Универзитетског парка, Недељко Гвозденовић стрпљиво мрви своје боје, припрема платна и посматра неколико, безначајниг предмета на столу са таквом емоцијом и поузданом мудрошћу, како су се само некад давно узбуђивала срца тутника кроз античку Грчку, док се дивио дрвећу, бреговима и зара-
слим гајевима у којима су преби вала лепа и необична божанства, 4
Тамо где излаже сликар, професор и академик Недељко Гвозденовић, тамо је тих дана и центар најактуелнијих ликовних збивања — знају да кажу многи стручњаци и поштоваоци овог сликара. Ако је то у Мостару, онда је то'— Мостар, па макар шта да се у то време дотађало у београдским и загребачким салонима и галеријама. Ако је то у Зрењанину, као што је то од синоћ у 18.00. часова, кад је тамо у Малој галерији отворена Гвозденовићева изложба најновијих платна — онда је то Зрењанин. Тако се тај „шетајући главни ликовни догађај“, додуше ретко, али с вре мена на време са Гвозденовићем, темељно помера. Уочи ове изложбе у неколико наврата, у неколико сусрета, покушали смо да сачинимо бар скицу за портрет тог „страшног“ чистунца уметности, данас сигурно и ретког и необичног.
Огромна конфузија притиска данас ликовну уметност и тешко је описати лош квалитет сликарства Који просто плави континенте бујицама уљане 6оје. На сваком кораку налазимо самозадовољство, глупости, бескрајно много баналности, а што се тиче духа — човек би га, чини се, узалуд тражио.
Одлазе у Рим, одлазе у Лон дон, у Њујорк, помно се тамо информишу, купе, памте и прис „вајају најситније и најбезначајније новотарије. Бити информисан, бити најинформисанији — то је све. Ретко ко иде да пронађе, да провери себе. Недостатак оригиналности, · личч!“ них обележја и особина, та .уни формисаност правда се универ
залношћу светске климе: и: умет. ·
ности. ;
Као утеха, као сигурно уточиште у том и таквом свету постоји један Недељко Гвозденовић. У свом белом усамљеничком атељеу, на деветом спрату изнад врхова тамних крошњи београдског Универзитетског парка, он стрпљиво мрви своје боје, припрема платна и посматра неколико безначајних предмета на столу са таквом емоцијом и поузданом мудрошћу, како су се само некад давно узбуђивала срца путника кроз античку Грчку, док се дивио дрвећу. бреговима и зараслим гајевима у којима су пребивала лепа и необична божанства. Гвозденовић зна да гледа у те мале обичне предмете оком човека који верује, и они се ње
му одазивају у свом вечном аспекту. На тај начин сликар Не-
Пет пари ципела
Готово као потврду оне наше констатације „непоседовања личне својине“, Гвозденрвић, као да је предосетио, дочекује нас сутрадан потпуно изнервиран, Један њетов потенцијални купац, неки имућни београдски леКар, питао сликарку Љубицу Сокић, да би ваљда проверио Гвозденовићев таленат: »Да ли би Гвозденовић, на пример, мотао да, наслика „Кићење невесте“ Паје Јовановића“2 А
— Не, не, таквима више не ћу да продајем слике. Мени нрвац не треба. Ја га имам толико колико треба једном поштеном човеку, да мирно живим и сликеам. Ја, знате, не могу данас пет пута узастопце да ручам и да носим пет пари ципела у исто време. Уосталом, ја сам завештао моје слике граду Београду. и немам право да те слике тако рлако отуђујем. Гвозденовић баш куша суд бину. Он и даље полази од најтежег, од најпрозаичнијих животних података, Заиста, оно са „грађевином“ 1953. није била пролазна епизода. И даље застаје пред разРованом земљом. наслагама цигле и цемента. пред скелама и колицима са малтером, тамо где песак шкрипи_ међу зубима. Он не воли фабулу. Ни, трага од фабуле да не остане, Чак ни у позоришту, ни у литератури, ни на филму је не воли. Живот, каже. није драматичан, живот је састављен. од низа обичних ствари и малих узбуђења. за „ва, Гојина;»Вермерова, „Пикасо“
дељко Гвозденовић учествује у великој лирици коју је створила последња дубока европска уметност. Он нас, ваљда, један од последњих, тера да учеству јемо у метафизици најобичнијих предмета и животних проза, оних који су за нас, због на вике, постали до те мере обични, да их ми, макар на тако нешто били и упозорени — на извесну мистерију појава гледамо оком човека који „гледа, а не зна да БиДиИ...“
„Парк“ пре „Мона Лизе“
Кад је у. питању новински портрет тако тихе, тако неекспониране личности за такозвану широку публику, морало би се кренути са нечим што би ту публику одмах изненадило. Мо жда баш започети са његовом сликом „Универзитетски парк“ (у Народном музеју, у Београду), за коју су се неколико про верених естета и познатих ликовних стручњака, пред нама, не знајући да поштују Гвозденовића и не хотећи да нам уго,
де. у једној приватној анкети сасвим _ подударно одредили: „Ако би ми неко дозволио да
из свих музеја и галерија изаберем и у трајно власништво до бијем једну слику, то би сигурно било Гвозденовићево платно „Универзитетски парк“. (Пазите, међу сликама које се могу одабрати била је и „Мона Липа било која. Рембранто-,
ва). Занимљиво је"да" нико ' од
"присутних; нешто, нарочито баш
"не поштују
ијара, мада би се рекло да је та Гвозденовићева слика изишла из Вијара или се наставља на њега. Како сад Тола
Можда одмах за овим (из истог разлога — „ухватити пажњу“) споменути ону слику, „Градилиште“. На великој годишњој изложби, УЛУС 1963, го тово права сензација: Гвозденовић добио награду Савеза синдиката · Југославије за слику „Градилиште“. А на слици: скеле, гомиле песка, неки радници умрљани малтером. Додуше, не ки зналци се сећају: „Сликао је они „Човека којикопа“, давно, 1929, па направио серију слика међу којима су „Стара фабрика“ и „Кројачка радионица“, у којима је уздржано али јасно показивао свој став за ликовно третирање социјалне проблематике.“ Али, зар тај доцније претежно сребрнкасти атељејски интимиста да сада сачини нешто што погодује времену, ок вирима и шаблонима социјалистичког реализма који заредом колеба и такве великане као што су Мило Милуновић, Сретен Стојановић, а фаворизује један старовременски академизам Боже Илића. „Градилиште“ — била је то готово једина добра слика у доба социјалистичког реализма код нас, и узор како се може добро сликати у сваком времену.
„Како је само умео да остане доследан себи“ — говорили су многи и додавали сумњичаво: „Како је само вешто умео да подвали и удовољи административној ситуацији у уметности“ Спремили смо, помало намер но; да ову сумњу обновимо као питање. Рекли смо то, и чекамо реакцију. (У „Метрополу“ на преподневној кави, то је наш први састанак поводом овог пор
.трета):
ЈЕДАН
= не не, није у томе било, никакве „вештине“ и „подвајви-.
вања“. У то:време ја | сам про-
сто осећао потребу да запло-
вим из једног и упловим у други мотивски свет. Тада, Тих го-
дина, кад се форсирао. реали-'
зам (Недељко то не зове „с0-
цреализам!“ ђ), ја сам потпуно сам; и без везе са општим збивањи-.
ма осетио потребу да се уживим у свет предметности сам се чувао да хладно експериментисање: Ја сматрам да у сваком експеримен ту мора да постоји и једна човечанска заинтересованост. ' А, у вези са „Грађевином“ могу да кажем да сам већ одавно имао и чувао читав низ скица и акварела — у оно време кад сам дошао у Београд 1929, после оних ратова, такође .се много
градило на све стране, и ти мо=тиви су мене увек узбуђивали
и дуго живели у мени. Ово пла= тно је само на неки намин резиме тих некадашњих мојих студија“. (Било је то речено до краја љутито, Има право Момо Капор кад каже: „Не смем ни-
Парана и 1Р Две речи
Иве Андрића
Неколико функционера из Секретаријата за културу
а Да би га збор поклона 38 његов 80-ти рођендан дискрет нд' и исподаље испитали од, којег би нашег сликара желеро да има слику. „Мени је од сликара драг Гвозденовић“, одговорио је Андрић. Ова једна једина реченица, овај комплимент, па макар
долазили из уста једног нобеловца, па макар успут још и знали крлико је Андрић стидљив за такву врсту признања, само по себи не значе ништа нарочито. Међу-
тим, та реченица као муња упали могућност за једну компарацију, која је ваљда
увек постојала. Ето, прво што се указује у таквом поређењу. док стојимо пред Недељковим сликама, тиче се прступка: и Андрић и Гвозденовић имају нешто од оне мудрости, од оне паметне штедљивости великих уметника, кад се једна блистава реч, један сјајни сликарски акцент, да би имали трајну светлост звезде, стављају између мирних и прозаичних података. То је она виша симетрија: раздаљина до сле дећег таквог акцента је толика да један другоме не сметају, а да се ипак на најцелисходнији начин уклопе у целину дела... (Али, зар. нисмо у овом поређењу кренули сасвим наопако, од самог краја2) Ри и
како да пишем о Гвозденовићу. То је толико добро и озбиљно, бојим се да не Маре да га не повредим“.) ; ;
Преко „Белог зида“ у родни Мостар“ Сасвим изненада, док гледа-
мо слику „Бели зид“ са мердевинама коју Гвозденовић пока-
СЈАЈНИ СЛИКАРСКИ АКЦЕНАТ: Недељко Гвозденовић
!
али | не скренем у
ва ег нобело и ве ИИКАМУ ЈА
зује да би објаснио како се тек кад је слика била готоза, урамљена и стављена у фундус, сетио да је тај зид пре 50 година видео у свом родном Мостару, Гвозденовић започиње од онога, чиме је требало (али, како бисмо знали одакле треба започети) кренути још прве вечери;
— Чини, ми се да је баш ту нека врста полазишта за моје сликарство. Ето, морам најпре да признам да бих осетио као промашај ако би ме неко разврстао у полуапстрактисте. Јер, само у ретким случајевима кад бих пошао ни из чега, отишао бих у амбис. То јесте, ако се не ЏИк везад за неку појаву, за
Џи З бир форми или збир појава,
које су формирали једну цели-
ну: Лекутада бих имао једно такво _ моје право полазиште... У с Гвозденовићевом атељеу
све слике су окренуте према зиду. И чини се да ништа у том атељеу нема сем тих платна ок ренутих леђима према вама. Тек вечерас је стидљиво изнео неколико последњих које је опремио за изложбу у Зрењанину. И до сада нисмо ништа од ства ри у Гвозденовићевом атељеу могли да вежемо уз њега, а сада тек видимо да једино што њему припада, то су ова платна. Као и код Иве Андрића у кући: узалуд смо колутали очима по зидовима, по стварима; Иво Андрић је чак и у својој соби седео на ивици столице, као да је код;неког у гостима; као да је сам код себе у гостима; као да је све то било нечије туђе, сем онога што је писало у његовим књигама. (Ето, опет Иво Андрић, и нешто заједничко за оба уметника: та особина потпуног непоседовања личне својине!).
Нешто као сопствени кредо
- Вечерас, Гвозденовић, са тач ношћу која запрепашћује, наставља тамо где је синоћ стао. Као да није протекао читав дан, већ пет минута:
. = За ових петнаест последњих тодина све дескриптивно туби полако значај у мом сликарству у корист нечег што бих могао да назовем простом речју сликана површина. Та реч можда не отвара неке перспективе, међутим за мене она значи једно непресушно извориште дивних могућности да се средствима која су сликару на располагању — боја, крпа, разређивач, прст, четка, итд.
НП
·Приметили су ме; Бежим
кажу ствари које далеко превазилазе предмет, односно првобитну побуду. Тада за мене оно што се зове рутинска игра намаз,/ пун или лак, наслојавање зналачко и танано — постаје носилац збивања које може бити обојено лирски, може бити бременито најсложенијим стањима и расположењима духа. Тако ми онда често почетни повод у поређењу са оним чиме ћу га доцније обогатити, изгледа од малог значај. Ипак, морам да се исправим, не ретко ми се дешава да у последњој фази слике једна чисто предметна асоцијација покрене, отвори нове перспективе. Притом ја
морам и хоћу да рачунам и на
време, на зуб времена, на тог ужасног креатора, тог чудног посредника који делу — додаје
своју специфичну свучност. Зато никад не постижем и не же лим фиксну довршеност, већ остављам да се доврши у сусрету са онима који ће гледати ту моју слику. И то што више могућности за што више различитих људи, Јер, ко зна колико ће њих различитих после мене, после моје смрти, гледати ту моју слику...
А онда, на крају, додаје: „Ето, сасвим случајно, ово би на неки начин могло да испадне као кредо моје уметности.“
Тај прозаични песак
„Вечерас треба код пријатеља на вечеру. Тамо ће бити и три непозната типа. Пред непознатим људима ја се одмах затворим: бићу узнемирен, почећу да се нелагодно знојим. Пролазим ноћу поред осветљених про зора. У сутерену једна породица седи око стола, гледа телевизију. Шта ли разговарају: као опарен на другу страну улице. Сваки дан пролазим Ташмајданом. Како до сада нисам приметио ово дрво: стоји ту преда мном као лепа девојка...“.
Покушавамо-- да И тај невероватни спој: човека — ту силуету вс Кале ског рафинмана: тамно одело, сребрна седа коса, цвикери са танким финим оквирима — ту прекопута дизалица, журбе и оног радног мравињака. Та, таква, људска фигура која на та квом месту мора да изазива по дозрење. И Гвозденовић то добро зна и прича нам како се склања, сакрива преко пута У неку тамну капију, вади ужурбано папир и оловку, брзо бележи и сав усплахирен сакри-
· ва то кад неко изненада наиђе.
Онда одлази сав срећан са тим почетним хијероглифима у свој атеље, да тамо мрви, спаја, декомпонује, подсликава, наслојава, сабија, сабија као код нај гушћег ткања; да изазива онда оне случајности, случајности за које каже да свако тре ба да заслужи „своје случајно-
· сти“ док не остане само оно што
треба да буде сликана површина. Али, сликана тако да онај луцидни критичар, др Милан Кашанин, мора просто да узвикне: ,... Као да не слика на платну, на картону, него на слоновој кости, на свили, на чему лиг“,
На овој Гвозденовићевој изложби у Зрењанину ми морамо још да додамо: сликано можда звезданом прашином, чиме лиг И можда уз ово, о томе како .се онај песак са грађевина, тај ваљда. најпрозаичнији животни. податак, што често горко шкрипи међу зубима, у оном белом усамљеничком Гвозденовићевом атељеу претвара у звездану прашину.
Стеван Станић
' рове кћери била
29. СЕПТЕМБАР 1973. — БОРБА — СТРАНА 9,
ПОСЛЕ СЕДМОГ БИТЕФА
Лир наше савести
Бондов „Лир“
је разграната, кроз осамна-
ест прегнантних, лаконски, сажетих сцен-
скиг слика одмотана серија позоришних
метафора о насиљу као дубоко укорењеном
језгру људске историје, о крволочној агре-
сивности људској која никако не произилази из наше биолошке природе
Одмах по завршетку ово-
годишњег У! Београдског интернационалног театарског фестивала (Битефа) и објављивања одлуке стручног жирија десеторице позоришних критичара о доде љивању награде најбољим представама, упоредо са гла сањем публике о редоследу вредности свих 16 приказаних представа, лако је могла бити запажена сагласност оцене, коју су дали специјалисти са оценом бар двадесетак пута бројнијег форума, извучене из приложених гласачких листића посетилаца Битефових предста ва, Жири критике је, додуште, равноправно _— доделио три награде озбиљним, мисаоним, проблемски дубљим, садржајним представама док једве лаке, лепршаве, ведре представе из жанра комедије само истакао, а публика је прошарала озбиљност са ведрином, тешке стене драматичности (и трагичности) са лелујавим прахом људског смеха, али је заиста упадљиво да пет истих првих представа блистају на обема листама.
Стручни жири је увек, бар помало, и одговорни обазриви скуп, пун деликатне 06зирности према гостима ода свуд. Жири публике, то су појединци, уз то и анонимни — јер се гласачки листићи не потписују. Али, ни ти гласачи-појединци нису никакве „широке народне масе“, већ честити свет познавалаца свих седам протек на Битефа свет, однегова-
ог, култивираног позоришног смисла и укуса.
Било како,, било, „драма млађег енглеског драмског писца Едварда Бонда, „Лир“, у извођењу Шилеро вог позоришта из Западног Берлина, фигурира, у обема оцењивачким листама, на првом месту. Једна тешка, суморна, готово безнадежно песимистична, социјално-фи лозовски веома актуализова на, то јест сасвим осавремењена драма, настала као оригинално пишчево тумаче ње и тематско, драматуршко варирање класичне Шекспи рове трагедије „Краљ Лир“ (највероватније из 1605. године) придобила је, несумњиво и недвосмислено, струч њаке, познаваоце, жири и многе позоришне посетиоце. појединце, сигурну и чврсту већину“ пратилаца овогодиш њег, УП Битефа.
Посматрач, не само представе но и публике (прво ли це овог чланка), није то могао предвидети. У паузи представе, иначе шумни и ангажовани скуп, понашао се неутрално, по завршетку представе, на излазу из згра
де „Атељеа 212“, разговара- ·
ло се доста тихо, о свему и свачему — осим о представи. Упитам, случајно, једног одличног и угледног лекара, психијатра, | како да
| то понашање публике проту
мачимо, Он се смејуљи и ка же: „Нечиста савест цивилизације“. И онда ми, нарав но, одједном све пукне пред очима. Та ми смо сви неколико генерација којима још трну ратне страхоте у сећа њу, или бар читаоци дневних новина (донедавно о рату у Вијетнаму, у данима уочи ове представе — о погибији чилеанског председника Аљендеа), ми смо заиста срећни становници града који има Битеф и изврс ну представу Бондовог „Лира“ на њему, али само десетак километара даље је Бањица, са својим плодним, брежуљкастим тлом, пре тридесетак година _ натапаним многом крвљу стреља"них. А 'Бондов „Лир“ је управо разграната, кроз осамнаест прегнантних, лаконски сажетих слика одмотана серија позоришних метафора 0 насиљу као дубоко укорењеном језгру људске истопија о крволочној агресивности људској, која никако не произилази из наше биолошке природе јер да је тако, у утроби секциране Ли би нађена звер, елементарно органска клица оног фуризоног
зла којим је та млада жена
за живота била обузета; а У
долини окруженој шумарцима, све док је ова остала поштеђена од ратничких похода, не би могао ни постојати онај безазлени, кротки млади човек, гробарев син који је прогоњеном онемоћа лом старцу Лиру понудио хлеб, дом, мир и поштени незаморни рад чувара сВвИња). У човеку као друштвеном бићу,/похлепном и славољубивом, леже корени ог ромног зла света — основна је и полазна филозовфска. боље рећи: етичка, поставка Бондове драме, његова трагична мисао о погонским сна гама историје, мисао која је могла имати ослонца у _тео ретским концепцијама Тојн бијеве филозофије историје. мисао која се потенцијално и латентно колута у бројним варијацијама кртих, сухих, торких и ироничних песнич ких слика ове магистрално исклесане драме о једном колико митолошком толико и савременом, актуелном Ли ру. симболу моћи и обеста које само невоље и страдања могу преобразити у трпељивост, способност разумевањЊа других, па. назад, кроз тешки и болни раст ка само
људској врлини, и У 1 милосрђе. по Бонду ону једину „ствар која нас одржа ва разумним“ и без које ч0век постаје луд.
О овој и оваквој идејној и поетско суштини драме Елварда Бонда читалац се, наравно, може збавестити упознавањем интегралног
текета (који је преведенти штампан у новосадском 42сопису „Сцена“ 1972. год. 6Р. 2), али је вредно знати какб је тај постеко-фипозофе ски материјал транспортован у специфично театарске слике и метафоре, пругим речима: шта су редитељ Ханс Лицау и сценограф костимограф Аким Фрајер учинили да одлична „рупа глумаца, чланови западпоберлинског Шилеровот позоришта, управо ту мисаоност и ту сурову. анти лирску поетичност изнесе пред позоришну публику
Сцене бестидно циничког дијалога размаженошћу изо пачених Лирових двеју кће ри, у трајно хомогеном сцен ском простору, неосетно се претворе у идилични русоовски амбијент Бодновог „јуродивог“, првог бића милосрђа у представи, а тај усамљени крајичак могтуће чисте среће човекове, зачас, у поприште војничких бахатих суровости, Све тече складно и нормално, као да нисмо У земаљском паклу. Маске, не ки растегљиви штрикани текстил са шупљинама, пуш карницама аутентичних глумачких очију, трансформишу ликове у онаква имагинарна чудовишта какви ми (рецимо, код Достојевског) заправо и јесмо, чим смо се предали демонији грамзи вости. Деликатни затворски хирург копа Лиру очи са убедљивом вербалном аргументацијом о корисности тог чина. Онај који је и за свог кратког живота – био добар са Лиром, не напушта га ни касније, као дух. сав у беличастим ритама, чак и посмртно осуђен на судбину врлине у свету експедитивног насиља, Симболични зид Лирова фортификациона одбрана од непријатеља. место фаустовског градитељ ства у прологу и кратком епилогу драме, остао нам је низак, мутан и донекле неодређен: њега, на крају, изнова граде, они који су га на почетку рушили, циркулус егзистенцијалистичког – апсурда опомиње нас на Сизи фов силазак са брега. и је-
дино нас хици у у измучено Лирово тело, као Едипова блага и спасоносна смрт на Колону, може донекле утешити За виђено и доживљено током ратова који су на-
ма овдашњима главни учитељи били,
Хоћу, најзад, овим да кажем да је једна мањина Бео грађана на УП Битефу видела велику представу 9 својој сопственој историји.
Павле Стефановић