Borba, 06. 03. 1976., str. 13
ПОСЛЕ „БОРБИНЕ“ НАГРАДЕ ЗА АРХИТЕКТУРУ.
Технолошка достигнућа градитељства
| Е Расправа У Културном центру Београда показала је да многе иновације остављају изузетан траг у савременом
прхитектонском стваралаштву Која струрјања су карактеристич“, на за савремену архитектонску мисао у Југославити" Заправо. шта посебно карактерише тренутна настојања на-
ших архитектонских стваралаца7 У којем правцу се развија · модерна архитектура У овој срединиг
У контексту тих питања су одлуке овогодишњег жирија · „Борбине“ награде за архитектуру, а повод им је недавни разговор у београдском Културном центру о нашој савременој архитектури. Треба одмах кон-> статовати да су се учесници те расправе органичили на примере које су нудили објекти награђени републичким наградама „Борбе“. те да је у тој констелацији расправљано у доста широком распону различитих остварења (стамбени блокови, хотели. дечје установе, "болнише). Тема која се приликом тог разговора сама наметнула својом актуелношћу (упот-, реба префабрикованих елемената у савременој архитектури) потенцирала |
. је расправу о технолошким иновапијама које остављају изузетног трага у савременом градитељству.
У разговору У Културном центру учествовали су председник овотолиш нет жирија Владимир Мушич – (добитник прошлогодишње „Борбине“ награде за „Сплит Ш“), затим двоји- , па архитеката из награђеног тима који је радио болницу „Др Франце Дертани“ у Новој Горици — Јирић
Принцес и Маријан Уршим, затим архитекта Божидар Караџић, један од трорјице пројектаната новобео-
градског Блока 23 (републичка награда за Србију), професори београлског Архитектонског Факултета Милат
Х
ДАТУМИ ПИСАЦА
Лојанимца, Ранко Трбојевић, Бранко Алексић и из „Борбе“ архитекта Јеврем Милановић,
Теза о индустријским перспективама
Расправа је била прилика да се.
употпуне оцене о радовима који су конку исали за савезну награду „Бор бе“. те да се у том контексту, проговори нешто више и о мотивима чланова жирија приликом гласања. Мушич је, као председник жирија, обра зложио основне моменте који су чланове подстакли да се одлуче за поједина остварења. а потом издвоје Ужи круг кандидата који претенлују на највише признање. Разумљиво је
да је том приликом највише речи би-
ло посвећено награђеном раду четворице словеначких аутора.
Шта очекивати у развоју наше са времене архитектуре% Теза. о „индустријским перспективама“ намеће се
као примарна у тој расправи: награ-
да болинци у Новој Горици управо по тврђује ту склоност ка коришћењу технолошких архитектури. Савремени захвати у архитектури нашег доба све више скрећу пажњу на коришћење префабрикованих елемената у којима. на пример награђени архитекти. виде и будућност градитељства. Том мишљењу придружује се и професор Трбојевић који на Архитектонском факул тету води катедру за префабрикацију У градитељству.
Та тенденција, која је посебно карактеристична за награђени рад, запажа се и у пројекту новобеотралског Блока 23. плодуше у знатно мањој мери. Колико ће тај „технолошки израз“ бити погодан за дела стам бене архитектуре остаје да се вили у каснијим расправама, али је овом приликом констатовано да тај објект представља корак напред у такозваној „високој градњи“. односно означава једну посве нову оријентацију у
доститнућа у модерној |
тој врсти градитељства. МИ овога пу-
та примећено је да стамбена архитек тура, и даље, нема одговарајући трет ман у друштву: понавља се стара јадиковка да та врста градитељства још увек није стекла потребну друштвену пажњу, што и даље компли-
кује могућности за солиднија реше ња у том домену (пре свега, она урба-
нистичке природе).
Тимски рад као неопходност
__ Упоређујући поједине радове. учесници расправе дошли су до неколико констатација које би, у извесном смислу, могле представљати закључке овог разговора. Тимски Рад се. тако, указује као неопходност савременог градитељства. што се нарочито очитује у пројектовању новогоричке болнице, београдског блока па и других објеката. Искуства. заправо, показују да се тимским радом одликује већина ширих Захвата у модерној архитектури. Тај тимски рад се не огледа само у пројектовању. већ и касније, приликом саме реализације. И аутор Блока 23 и пројектанти
болнице „Др Франце Дергани“ најпо-.
хвалније се изражавају о сарадњи са извођачима. Тимски рад се преноси на само гралилиште. 7 архитекта Каоаџић се најпохвалније изражава о сарадњи са извођачем радова на самом терену.
Један карактеристичан моменат односи се на пројект награђене болнице. Зграда је делом изграђена и од средстава самодоприноса. што је у овом случају доиста значајан детаљ, будући ла Принцес и Уршич напомињу као изузетну чињеницу податак да аутори тог пројекта нису били приморани да чине било какве уступке на рачун могућности реализације. Још једна паралела може се извући из разговора у Културном центру. Аутори у пројектима задржава-
"многи нриписују
ју локална, регионална обележја архитектуре одређених средина, и та својства уклапају у један савремени, модерни израз. У томе је посебно карактеристичан охридски хотел (награда у Македонији), затим бањалучка = „Босна“ (босанскохерцеговачки представник) и „Дечје село“ у Сремској Каменици (награда у Војводини).
Три детаља новогоричке болнице
Двојица аутора награђеног објекта изнели су овом приликом · своја настојања у обликовању форме којој типично. дизајнерски израз. Њихов архитектонски кон цепт. како су објаснили, Принцес и Урштич, последица је индустријског прогреса. Технолошка искуства модерне цивилизације морају, по њиховом схватању, наћи места у савременом градитељству. Отуда, дакле, префабриковани елементи у реализапији. Дизајнерски израз намеће се, пак. као последиџа обликовања такозваних „меких материјала“ (пластич на маса). Разбијајући извесне устаљене представе у архитектури модерног доба. аутори су се одлучили да овога пута покушају и са феноменом боје.
Та три детаља управо су основне одреднице у тумачењу вредности новогоричке болнице. и о њима се највише и говорилс на архитектонској трибини у Културном центру. Те карактеристике, као посебне вредности овог објекта, биле су истакнуте и при ликом самог жирирања. Разговор је, у извесном смислу, потврдио и саму одлуку жирија да је реч о архитектонском остварењу које, судећи по тим квалитетима једног посве новот приступа обради, заслужује посебну пажњу.
Драган Белић
Из аЕраз Хасана Фазлића Скендер Куленобић |
а прошлост. само ружна сања“
Уз седамдесети рођендан Новака Симића, песника, романсијера, приповедача, академика,
Књижевник-академик _ Новак Симић прославио је ових дана 70-рођендан. Провео га је у кругу пријатеља — већином младих писаца и критичара.
Није хтио „да прави неку велику помпу око тога“ — како каже — „али проживјети седам деценија и пола стољећа живјети у књижевности није мала ствар“. |
Стигле су честитке и телеграми са свих страна, из ЦК Босне и Херцеговине, Секретаријата за културу Хрватске. пријатеља књижевника а и оних који никакве везе са писањем немају. јер отворен и комуникативан менталитет и срдачна и помало боемска природа слављеника доприносе популгрности.
Писац, инжењер економије, академик |
Иза Новака Симића стоји дамас добар број песама, приповедака, романа, превода. Босанац из Вареша, који је готово читав свој књижевни век провео у Затребу, међу првим је нашим писцима који напушта традиционално, романти„чарско и фолклорно сликање краја из којег потиче. Уз стари егзотични „Ташли хан“ трговачке аристократије кроз њетову. „Непознату Босну“ већ јуре жељеЗнице, експлоатишу се њена природна ботатетва. шуме се пуне сезонским радницима, пропадају беговски велепоседи, Долазе нова комерцијална времена.
И сама метална плочица ма вратима стана -— "Новак Симић. инжењер економије, академик, као да је симболична ! асоцура на' овакве помисли о његову делу, |
Подсећамо га на дане пре готово пола столећа, када се јавља као млади бунтован песник. на „Заставе погажених“, „Не диви се љепоти“.
Већ због једне од првих његових песама' „Десет година“ забрањен је загребачки часопис „Критика“. У песми „Поздрав будућности“ пише;
| Ви који сте стјелт
Да човјек у човјеку има брата А заглависте тамнимка врата!
И ви што изградисте свијет Учинивши топлим огњишта, док сами немате тлишта
Он, жели:
Да прошлост буде само ружна сања а нови живот радост успињања
пут свјетлих висина,
, Некако у то време, 1928. године, заједно с Јованом Поповићем и Хуснијом Тентићем ради на познатој „Књизи друТова“. а читав потхват завршава у заТвору ову свске диктатуре,
~— Били смо још врло млади, сви
· средина са свим
смо прешли једва двадесетак година и хтјели смо писати такозвану социјалну поезију — сећа се Новак. Нас свих двадесет седам из разних друштвених слојева, од физичких радника до врхунских интелектуалаца, повезивала је ка ко · платформа братства и јединства тако и идеја да поетском ријечју учествујемо у стварању једног бољег друштва, јер нас је стара Југославија, од
које смо много очекивали, дубоко разо- |
чарала, Сваки је могао писати како
жели, Хрвати по Боранићевом, Срби по“
Белићевом правопису, Босанци по Вујовићу — ни један од њих за нас није био званичан. Пјесме Словенаца ' треба ле су бити штампане на њиховом језику, а Коче Рацина на македонском, Књи-
га се прво требала штампати у Загребу,
но кад је то пропало прешли смо у Кикинду. Али, дошло је до познате књижевне вечери 14. априла 1929. у Сарајеву, након које смо ухапшени. Јован Поповић, Хуснија Ченгић и ја изведени смо у Кикинди пред суд за заштиту лржаве, Ухатинено је и осам Словенаца и спроведено у друге затворе, Међутим, морам признати, да је судац неки Ђурић — коректно водио пропес
и ослободио нас. Од свих нас 27 у жи-
воту смо можда тројица, четворица. Ос-.
тали су или изгинули у НОБ или помрли по затворима. |
Романтика проткана социјалном реалношћу
— У вашој предратној прози, у збиркама новела „Непозната Босна“, „Сутон Ташлихана“ и роману „Воћњак“. опажа се Заправо сукоб старог. романтичнот, фолклорног, и нових друштвених кретања Како сте успели да повежете те супротности ' !
— Истина је да има код мене старе босанске романтике. Узмите на примјер новелу „Записи о Симеоновици и Ахмету Јусуфу“. То је прича из старе
Босне о жени што вара мужа јер је У
њу ушао ђаво. Ту древну романтику
проткао сам једном социјалном реал-
ноштћу. Мени лично најдража је она, „Иза Ушушурова вира“, то је-митска прича. Изгледа да је и наша Босна митска земља. Створени су митови о ње ним ријекама, планинама, за вријеме тисућљетних инвазија окупатора. А насртали су на њу српски феудалци, мађарскохрватски краљеви, Турци, Аустријанци, Њемци. Требало је сачувати своје ја. То је једна сасвим специфична елементима Југославије. Такво је макар моје босанско мишљење. | | — С обзиром на ваше послератне познате текстове „Мишковићи“ „Друга обала“, роман, „Браћа и кумири“; шта мислите о данас често спомињаној речи ангажман
— Још је Сартр говорио :о ангажира- |
ној литератури. Мислим да је свака ум-
А
2“
СВАКА ДОБРА ЛИТЕРАТУРА ЈЕ ПРОГРЕСИВНА: Новак Симић
јетност и литература ангажирана. Мора бити ангажирана за једно постојеће друштво иако је Ниче рекао да се сваки умјетник мора борити са својом рао да је чак и „Лар пур лар“ ангажирана умјетност али за грађанску кла су. Ми смо били ангажирани за нашу стварност, Ево, на примјер, иако је по увјерењу био ројалист; Балзак је у својим дјелима заправо ангажиран на друтој страни барикаде. Свака добра литература уједно је и прогресивна.
Можда постоје неки младићи...
— Живите са нашом литературом већ пола столећа. Према томе квалификовани сте да кажете мишљење о савременицима, о литератури данас, вероватно имате своје мишљење о томе како човек данашњице гледа на књижевно стваралаштвог 7
— Сада, када смо готово на прагу двадесет првог стољећа, треба погледати унатраг. Сигурно је 19. стољеће било лоба великог романа. Стварају Балзак, Стенбал, Зола, Толстој, Достојевски и други. Велика литература наставља се и у првој половини нашег стољећа. Сје тимо се Џојса, Фокнера, Пруста, Хашека, Горког, Шолохова и других. Ако пођемо од наших, од Цанкара до Крлеже, од Тина до Црњанског, виђет ћемо да је била то велика литература између. два рата. Но негдје педесетих година настаје прелом. Криза долази послије другог свјетског рата и. мислим "да више нема великих писаца ни код нас. нити у свијету. Можда постоје неки младићи који ће као што је то учинио Толстој у свом времену, на нов начин описати своју опеху. Долазимо у вријеме које није погодно за умјетност, у вријеме које стравично пријети. Није присутна. само могућност атомског сукоба већ још много тога, пријети недостатак енергије, уништавање природе, хиперпопулација... Размишљајући о ли тератури данас свако тко има памети може доћи до закључка да сувремени човјек нема времена читати дебело књи те. Њих замјењује телевизија, филм, радио. Тко ће читати „Рат и мир“ када та може видјети у ТВ-серији. Литература ће послије служити тим новим медијима, Чак ће и пјесме бити рецитиране, на телевизији. Долази изгледа ново, посве специфично доба.
Иво Томљановић
| ДАНИ НЕКАДАЊИ
6. МАРТ 1976. — БОРБА — СТРАНА 15,
4
боље љ а оо о со
ВБ
ј а „5
жа
х
ГА
;
Сећање на посету мађарског писца Сабо Пала радилиштима на прузи
Шамац — Сарајево
Сабо Пал је био заиста изузетан, и занимљив, човек. Већ његов спољни изглед казивао је да немате посла само са писцем: био је одевен у сељачку мађарску свечану народну ношњу, како то Мађари кажу „дис-Мађар“; у тамно-плавој чоји извезеној на рукавима, и џеповима, и изнад колена, дебелом свиленом црном траком; на глави је носио велики, црви, округли клобук, јер се то није могло назвати шеширом у обичном смислу. Осим тога, био је прави правцијати мађарски сељак: говорио је сељачким жаргоном као да је Мађар из наше Аде или Мола, д мислио је исто тако на сељачки начин (онако како мисле сељаци у мојим песмама); он је био и напредан политички човек, који је припадао Мађарској сељачкој странци, чији је био потпредседник, а која је тада била у мађарској влади.
Е, тај и такав романсијер желео је да види нашу земљу. А прва и веома врућа жеља му је била, и једва је чекао да стигне тамо омладинска пруга Шамац — Сарајево, која се управо завршавала, ' .)
Сабо жури на омладинску пругу
Савез књижевника ме је упутио да, из раз лога куртоазије, прво одведем Сабоа Палау Нови Сад и Вршац, где се он састао са Мађарима из наше Бачке и Баната и са мађарским писцима из Југославије. Сабоа је то дир нуло, и одмах ми је'то и рекао пошто је искреност. поред отворености, била једна од његових истакнутих особина, Али је више пута х току два-три дана, колико је трајало наше путовање и гостовање по Војводини, питао када ћемо стићи на омладинску пругу.
Најзад смо стигли у Босну. У Сарајеву су лепо дочекали писца овенчаног светском славом — али Сабо Пал је стално пожуривао на пругу. Кад смо стигли у Зеницу и одсели у хотелу за госте, једном старинском доста запуштеном, једноспратном здању. Пал је сијао ол задовољства. Није хтео ни да чује да тек сутрадан почнемо да обилазимо пругу. Кад сам му рекао да је у Зеници Главни штаб ом ладинске пруге и редакција „Борбе на прузи“, лневног листа који уређују и издају новинари — омладинци. он је предложио да сместа пођемо да посетимб редакцију, иако је већ било касно вече. Одвео сам га у главни штаб, да замолим да нам за сутра обезбеди превоз до радилишта. 5
Сабо је уранио, у саму зору ме је дигао из кревета, Није имао стрпљења да сачека кола која ће нам послати из Главног штаба, па смо отишли пешице у редакцију „Борбе на пруту“. Редакција је имала своју бараку за новинаре — акцијаше у неком лепом сеновитом великом дворишту са старим дрвећем. Ми на капију да се јавимо дежурном, а знак за. устајање у бараци. Излетеше младићи, измише се и очешфаше раскуштране косе. И већ јутарњи збор, чита се књига наредаба; певамо Сабо и ја са акцијашима из новинарске ори-
гаде нашу химну, док један омладинац диже.
нашу заставу на јарбол. Сабо Пал стоји непомичан као кип, Скинуо свој велики, клооук, дигао младићки главу и упро поглед у заставу, а затим спусти очи на омладину, нежно погледа све и махву пријатељски. Хтео је само да се увери, како ми је рекао касније, кад. смо се зближили, да ли су ти новинари — ак-
| цијаши стварно и омладинци, и новинари, и
у
акцијаши,. Стари ратник виде да У новинарској омладинској бригади „нема шале“ — како се изразио, да је истина то што је чуо о тој редакцији.
Пред хотелом нас је чекао џип, те кренусмо. Били смо у тунелу Врандук, им са једне и са друге стране, у обе бригаде, омладине и стручњака, Пали-бачи (како је Пал тражио да га ословљавам) је разгледао све онако како се за послове око куће занима сељак и кад није његова кућа у питању, него суседова братовљева, рођакова. Пипао је опрезно прстима греде подметнуте под копове тунела; ша ком ударао камене литице Врандука; ·гурао вагонет по шинама (да види'колико је тежак).
У Немилој се управо одржавао збор омладинаца — странаца, учесника велике радне акције. Пали-бачи је слушао пажљиво мотрећи израз лица говорника, из чијих говора сам ја неке реченице знао да му преведем. А он је достојанствено. као мудри старци што чине, одбравао — да омладина целог света треба да од омладине Југославије узме пример како се воли отаџбина.
Код следеће бригаде су га поздравили омладинци сврстани у част његову. „Он им је одржао кратак говор, а кад сам превео његове речи, бригада је весело сложно узвикнула три пута „О-рук!“ за Сабо Пала, друга! Палибачи је пливао од задовољства. Слушао је затим пажљиво, иако није разумео ни реч, стихове сомборског акцијаша, студента Лазе Лазића, сада познатог песника, које. му је. пред бараком у рано јутро читао аутора ја. преводио. Пали-бачи је гледао са поштовањем плавога дечака и — просто — гутао неразумљиве
му речи.
Они који су све то створили
Кад је кроз неколико дана омладинском пругом од Сарајева но Шамца прошао први, свечани воз, на једној успутној станици попео се у један вагон и Пали-бачи, посматрао је широко отворених очију како воз дочекују масе старих и младих сељака и сељанки, посипајући га житом. „Народ, народ, народ!“ говорио је гласно, али одсутно, узбуђени мађарски романсијер — сељак. Та
А кад смо се'враћали у његов квартир У Шамцу после свечанор пуштања у саобраћај новог моста на Сави, Пали-бачи ми је држао руку преко рамена и говорио поверљиво:. „Да нисам припадник једне друге странке, и то иностране, казао бих ти да замолиш да при'суствујем једном партијском састанку — да видим својим очима и чујем својим ушима људе који су створили све ово!“ М он показа руком широко. описујући неозначен круг, обухватајући тим покретом и мост, и Шамац, и омладинску пругу, и Босну, и — целу Југославију. „Али, то не иде“, уздахну он. „Човек из друге државе, из друге странке! Не, ништа; не мари — доста је да им поручим, онако, по сељачки, мађарски: „Свака. им част“.
Кроз неколико месеци, релативио брзо, добио сам од Сабо Пала пакет с његовом најновијом„књитом „Омладинска држава“. Пре но што је (ускоро) умро, он је у њој изразио своје искрено дивљење и одушевљење за нашу земљу и народ. (а
; Богдан Чиплић