Borba, 17. 02. 1988., str. 2
ГЛЕДИШТА
мрвице из Евроге
Гордана Логар
Ф Прелазак Југославије са периферије у срце Европе директно се тиче будућности земље поготово у време када технолошки развој диктира сасвим другачију филозофију уласка у 21. век. — Откуд тезе да економски корак ка Европи истовремено значи одступање од несврстаности ОГЛО би се, с мало претеривања, рећи да је званична југословенска политика отприлике тек пре годину дана признала да је Југославија — у Европи.
Одмах потом отпочеле су активности које су могле да сведоче да је ово откриће узето сасвим озбиљно. Представници Југославије, првенствено привредних ресора савезне владе, предузимали су своја кратка блиц-путовања на преговоре са разним институцијама ЕЕЗ и СЕВ-а. Ово још траје и пружа, углавном, варљив утисак да и Југославија покушава да се интегрише у европске токове.
А, све се, заправо, врти на периферији великог европског круга.
У Европи данас на удруживање разних форми мисле и земље које никад нису припадале ниједном блоку. Велики европски дијалог тако има само један циљ: да од 1993. године Европа буде уједињена и довољно моћна да конкурише Америци и Јапану. Из тога ће неминовно проистећи и созеиљна последица — да све земље изван овог круга (неће их бити много) остану заувек на европској маргини, очекујући мрвице добре воље и узгредне послове У опслуживању великих и моћних привреда (националне неће ишчезнути) и интегрисаних целина.
. Опасност од маргине, међутим као да је нешто што у југословенском политичком простору мора да чека на признање бар толико дуго колико се чекало на повратак Југославије у Европу. Ако је у прошлости за тако нешто било сасвим озбиљних разлога, остајање изван европских токова денас је ствар и личне одговорности политичара за будућност Југославије у свету друкчије филозофије наметнуте технолошким развојем и чињеницом какав је 21. век.
Данас, ниједан блок више није исти, као што ни покрет несврстаних није оно што је био. Чак ни кризе у покрету више не могу да униште политику несврстаности. И то је једна од битних промена која је настала у време данашње и која је логична последица свега онога што су и како су радиле личности — оснивачи, утемељитељи овог новог светског процеса. «
Одакле онда страх — оглашава се са свих званичних говорница — да прелазак' Југославије са периферије у срце Европе неминовно значи уништавање несврстаностиг Откуд се свако мишљење о чвршћем повезивању Југославије са КЕЗ, ЕФТА или СЕВ (не испод стола, поред стола или. са треће галерије) проглашава идеолошки неприхватљивим и антинесврстаним2
Одговора вероватно има различитих, али није далеко од помисли да људи који овако лако дају такав суд, заиста верују да лично неће моћи да, упорно и вешто, воде југословенску несврстану политику ако буду део технолошки модерне целине и не буду тек земља у развоју. Ако је тако. није далеко од помисли, такође, да би будући југословенски политичари морали бити модернији, способнији и вештији, па да уведу земљу у Европу, али и дневно одбијају сваки евентуални притисак на несврставање и поготово на независност.
Да способни то могу, нарочито ако знају, виде, читају и схватају шта се све у свету мења, показује Кина, али и Совјетски Савез. Током недавне европске турнеје Едуард Шеварднадзе је јавно рекао шта мисли о страху Запада да Совјети добију модерну технологију и објаснио да могу само равноправно сарађивати и сада кад су на прагу да потпишу прилично обавезујуће економске уговоре између ГЕЗ и СЕВ. Кина је решила да учини слично у избору између социјализма у сиромаштву и социјализма који обећава благостање. Упркос интеграцијама са „идеолошким непријатељем“, Кинези су очигледно уверени у своју способност да у економској међузависности не потежу за политич ким уступцима у корист друге идеологије.
Што се тиче независности на коју се позивају они који говоре о „издаји несврставања“, мора се рећи да они никада нису били спремни да одговоре на питања: колико је Југославија заиста независна када јој Међународни монетарни фонд стоји над главом, кад мора да прима економско-финансијске подстицаје од пријатељских влада изван покрета несврстаних и кад земља грца у дуговима7
Остаје без одговора и питање: колика ће бити независност у будућности кад већи део Европе буде у економско-технолошком кругу као на великој вртешци са које понеко баци неку мрвицу на европски Југ што још живи у уверењу да је извоз (а не интеграција) улазак у свет, да је подела рада и сада неком ексер неком чекић, што земљу у развоју и заостајање поистовећује са несврставањем, а економско-технолошки круг са (ни мање ни више) — војним савезима7!
Уставу
Пише: др Владимир Гоати
"
У првом плану актуелних промена Устава СФРЈ по мени је, питање — чиме започети Мислим да најпре морамо конституисати пуноправног грађанина Југославије, југословенски лемос, који данас не постоји. А то претпоставља _ непосредно – право гласа. по принципу један чо век један глас за представнички дом Скупштине СФРЈ. Наравно, с обзиром на федералнд уређење мора да постоји и други дом у Скупштини СФРЈ, у коме су федералне јединице представљене по принципу паритета.
Демократски заокрет о коме говорим, значи враћање четвороструко посредних избора тамо где им је и место: У политичку историју или можда политичку археологију. Због постојећег изборног система данас се не може уопште говорити о југословенским бирачима, а ни о југословенским грађанима. Уместо тога, имамо „прабираче“, термин који је пре више од сто година употребио 5. МИП или „мини-грађане“ (В. Становчић).
„Катапулти“ за политичаре
Друго, битна претпоставка демократског заокрета, „југословенске с перестројке“ је укидање друштвено-политичких већа, као организационог израза политократије. Слажем се иначе да термин бирократија за опис владајућег слоја није добар, јер „вуче“ на Веберово схватање чиновништва које ради по писаним правилима хијерархије, имперсонално. Политократија је погоднији термин зато што тај слој, држећи политичке полуге, врши власт у друштву. У сличном смислу користе се у нас термини; „класа колективних власника“, „ПБТ комплекс“ итд.
Друштвено-политичка већа заснивају се на неприхватљивој основи представништва: ту се право политичке репрезентације добија зато што је неко члан једне или више ДПО. И још се чудимо што смо политичко, а не производно друштво!
Друштвено-политичка већа не постоје нигде у свету, нити их познаје компетентна политичка теорија. Долуше. из тога може да произађе и забринутост за остали свет, који, ето опет, у односу на нас безнадежно заостаје! По начину свог избора, ДПВ су такође спорна. По члану 133. Устава, делегацију за та већа чине изабрана тела друштвено-политичких _ организција, одређена њиховим статутима. То је једна врста (ретка у Европи) представништва без избора. Уз то, ДПВ су, како пише М. Касаповић, „катапулти“ за лансирање полити чара у законодавна тела политичког система. Најзап, преко ДПВ партија је супротно властитом Програму, постала део шире схваћеног државног апарата, са недогледним негативним последицама по себе.
Залажем се; такође, за демократизацију кандидационог поступак у изборима. Дакле, не само за непосредне изборе на свим нивоима, с обавезно већим бројем кандидата, о чему сам доста писао, Јер, све је то могуће имати, али резултати изостају ако поступак кандидовања није де-
мократски. Најзад, југословенска „демократска перестројак“ захтева укидање
свих неформалних тела која се зову: „кадровска тела“, „ужа кадровска тела“, „калровске комисије“ итд. Јер, нејавна моћ је неодговсрна моћ. Истини за вољу демократија не значи само јавност моћи, али нема демократије ако политичка моћ није транспарентна. То је нужна (мада не и довољна) претпоставка демократије.
Проблем о коме морамо размишљати јесте принцип поделе, уместо јединства власти У социјализму. Посебно је ургентан проблем осамостаљивања судске власти, која је под снажним упливом (ка дровским, финансијским) политичког чиниоца. те није увек у стању да заштити поредак ол насртаја његових лидера. зато су и пред законом неки „више једнаки од других“.
Власт је „опасна ствар“
Залагање за демократију значи, у ствари, залагање за ограничење свемоћи владајућег слоја, то јест политократије. Политички поредак (посматрајући социјалистичке земље компаративно), за разлику од политичког поретка земаља представничке демократије, изграђен је на једном априорном поверењу У носиоце политичке моћи. У основи тога је оптимистичка антропологија, вера у безрезервно анђеоску природу човека, кога кваре само неке дијаболичне социјалне институције попут приватне својине и државе. И када њих “кинемо. онда ће се тај анЂеоски човек показати у свој својој доброти.
Међутим, историја нас учи, а ми не смемо бити глуви и слепи на њене поуке, да је власт „опасна ствар“ и да су се револуционари, дошавши на власт, понашали, по правилу, као и други властодршши. „Хрушчовљев „тајни реферат“ на ХХ конгресу КП СС 1956. године антологијски је дескрипција поразних ефеката деловања неконтролисане политичке моћи. Свест о пустошеном деловању тоталне концентрације политичке моЋи избија и из врло занимљивот реферата генералног
афокризам
Ум кладе ваља, а унутрашње
снаге
Уставне промене — шанса 30 демократски заокрет
Ф Залагање за демократију значи, у ствари, залагање за ограничење свемоћи владајућег слоја, тј. политократије. — Ако је то кључни проблем политичке науке, онда једном морамо рећи Не Ећодив, ес ваНа! Дакле, решавајмо га у овом,
а не у неком следећем југословенском
Ф Друштвено-политичка већа се заснивају на неприхватљивој основи представништва: ту се право политичке репрезентације добија зато што је неко члан једне или више ДПО. Зато је битна претпоставка нашег демократског заокрета укидање друштвено-политичких већа, као организационог израза политократије
шењима Устава ваљало при-
ћи референдуму. Резервисан сам према југословенском референдуму — он се не схвата увек у другим нашим срединама као демократско средство, него и као нека врста — користим грубу реч — претње. Извесна питања је и немогуће решавати референдумом на нивоу СФРЈ — с обзиром на принцип националне равноправности. То би могао да буде тога морамо бити свесни начив мајоризације. Сасвим је извесно да постоји страх ол мајоризације. Ту мало вреди наглашавање властитих племенитих побуда; речи су нејплке пред стереотипима «оје може да избрише само дуга социјално искуство. Понашање људи па и политичко понашање опредељује њихова перцепција стварности и кад та перцепција деформисано одражава стварност. А ми живимо У друштву пуном предрасуда, меЂусобних сумњичења. зебњи од другога, па зато наше акције морамо прилагодити реалности у којој живимо. Поменуте резерве према референдуму отпадају, по мом мишљењу. ако се он одвија на територији само једне републике. Најзад, У процес уставних промена ваља укључити 03биљне, некомпромитоване научне раднике. Нажалост, до сада су над њима, по правилу, имали ненадокнадиву предност климоглави, не стручни и талентовани, него послушни. Ти модерни Кентаури фигурирају у послу као научници, а У науци као политичари. А истински нису ни једно ни друго. Неки од њих су учествовали у безмало свим нашим послератним вијугавим институционалним менама, увек спремни да критикују решења која су до јуче дизали у небо и да ватрено бране оно што су раније нападали. Чини се да су управо они утиснули свој неизбрисиви печат једном од
секретара КП Кине, Џао Цијанга, поднетог крајем прошле године. После толико негативних искустава поставља се питање није ли већ увелико дошло време да се против „насртљивости моћи“, која је у земљама „реалног социјализма“ за седам деценија показала своје деструктивно дејство, покушају изградити ефикасни механизми оддране7 Нека врста „тежа и противтежа“. То би заправо, требало да буде садржај Устава. Није ли то, данас У овој земљи, кључни проблем и политичке науке, ако је то лаука о демократији, а не, као што је до сада углавном била, стерилна уставографија и апсПа текуће политике Зашто би питање ограничења власти само понекад постављали ретки политички моћнаци у својим „тајним рефератима“ (попут Хрушчова), „политичким _ тестаментима“ (Лењин), промеморијама - (П Тољати), или на затвореним седницама: А ако то јесте кључни проблем политичке науке, У шта сам угерен, онда једном морамо рећи Нје Ећодиз, Ме зана. Решавајмо га у овом, а не у неком следећем југословенскеом Уставу! Наравно, научни радвици не доносе устав, али су дужни да кажу своје професионално мишљење и онца када оно није по вољи неком моћнику. То некада чије пријатно, али алтернатива је још гора: проституисање науке и нпучника. Бавео сам само делић из ризнице наслеђа који ваља кргативно уградити у наш уставни устав. Исто тако, сматрам да се не може „бацити греко палубе“ низ подстицајких с конпеппија америчких „федералиста“, нити идеја из борбе за прерастање годаника у грађанина и за ширење простора _ његове слободе — борбе коју раднички покрет на Западу води више од једног столећа. Сасвим је извесно да демократија у социјалистичким зем-
љама неможе настати ећ п!- најконфузнијих докумената
По. епохе: „Критичкој анализи ..
Ако хоћемо озбиљно е-
Страх од 1 мократском смислу да Не
мајоризације мо Устав, уместо тих „каучук
теоретичара“. којима треба
дати заслужени одмор (по
Мислим да би о неким ре могућству што дужи), ваља
ангажовати креативне и истинољубиве научне раднике — зналце који су у стању да, бранећи своје професионално уверење. кажу оно галилејевско »Ерриг 81 тпоуе« ма Кар за то сносили последице.
(Део гуторизованог излагања у расправи која је на тему: Промене Устава и ЗУР-а одржава 8. јануара 1988. године у Центру за марксизам у Београду).
царују.
Зоран Николић
БОРБА, 17. фебруар 1988. страна 2.
с ВРХА ПЕРА
Ипак је чудно: Станко Томић, бивши председник Пословодног одбора РМК Зенице, смењен због фаворизовања пословања са великокладушким — „Агрокомерцом“ на штету 55 хиљада радника овог колектива; бивши члан ЦК СКЈ, разрешен због исте ствари и бивши члан СКЈ још је делегат Савезног већа Скупштине СФРЈ. Од Александра _–Вујина, секретара Већа, сазнајемо да никакав поступак није покренут за његово разрешење, што би иначе била ствар РК ССРН Босне и Херцеговине.
Жарко Коленда, бивши председник Привредне коморе Босне и Херцеговине, зва
нично "разрешен функције пре истека мандата због одласка у пензију — али тек
после бројних примедби на некритичко понашање у афери „Агрокомерц“ и оптуж би травничких комуниста да је У овом месту створио „династију Коленда“ и мешао се на све стране у кадровску политику — такође је пуноправни делегат Савезног већа Скупштине с СФРЈ. Ни за његово разрешење није покренут поступак.
Божидар Хлача, бивши председник ОК СК Ријеке
Надница
Јануара 1983. године Фабрика обуће у Врању „Коштана“ је искористила могућност за доградњу властитих погона и у те сврхе је, користећи и искуства других, удружила девизна средства грађана. На овај начин прикупљен је око један милион динара. Минимални улог био је 4.000 долара по улагачу. Средства су удружена на рок од пет година, уз каматну стопу од 16 процената. Противвредност у динарима, како је договорено са улагачима, вратила би се после истека рока. Прихваћен је курс установљем фебруара 1983. године, када су девизе практично продате „Коштани“, односно банци.
Улагачи су засновали радни однос са овом радном организацијом, уживајући праВо првенства. На посао су примљени _ без расписивања огласа. Касније је каматна стопа на удружена и уложена средства повећана на 18 процената. Извршене су и
Миодраг Секерезовић
Где престаје одговорност
Кривица — до пола
поднео је још средином октобра „принципијелну оставку“ на затвореној седници Председништва — пошто су утврђене многе везе са „Агро
комерцом“ који је привреди овог града остао дужан 70 милијарди динара, Још је
члан ЦК СК Хрватске, мада је на 11. седници овог форума почетком с" октобра прозван због опортунизма.
Бранко Јерчиновић, бивши директор ријечког „Бродокомерца“ (7500 запослених) такође је пред активом друш твено-политичких организаци ја свог колектива поднео „принципијелну“ оставку након бројних доказа о најприснијим меничним везама са Великом Кладушом — али је и даље члан ЦК СКЈ.
Кад је за ову двојицу руководећих комуниста на седници регионалног СУБНОР постављено питање кога уопште представљају у републичком, односно савезном партијском врху, Хлачин в.д. наследник Јоже Перић одговорио је да се „другови нису идејно огрешили о СК и Статут. Напротив, У датом часу, а није им било лако, олаутт" ти су решење других
питања“. Р. НИНЧИЋ
Девизно коло са епилогом
за улог
корекције раније признатог курса с циљем да се ублажи инфлација.
Међутим, улагачи су се полакомили и предомислили. Јануара ове године Основни суд удруженог рада у Врању је по други пут одбио подне-
сак четворице радника који захтевају динарску противредност на дан исплате.
Тужбу су поднели Новица Стаменковић. Боривоје Станковић. Герасим Марковић и Војислав Станковић. У међувремену придружило им се још: 13 радника који су такође удружили девизна средства са „Коштаном“ и по том основу стекли радно место. Укупно потражују око десет милиона динара.
У „Коштани“ енергично одбијају да улагачима исплате толика средства. наводећи да за то нема никаквих основа. Радници — улагачи су упорни па се неспоразум продубљује, судски списи расту и једна сјајна идеја добија ружан епилог. В.В.
поглед у центар
Сами себи прошивници
Није баш поштено у тренутку, када је Миран Тепеш објективно могао да стане и на постоље на којем се у Каљгарију деле медаље — писати о неком друтом. О онима који нису у стању, малте не у континуштету, да савладају своје личне психичке баријере. Сторт је, међутим. препун обрта и драма. Његова лепота, између осталог, управо је у томе. | Измакла нам је олимпијска медаља у смучарским скоковима. Судећи по оном што су рекли треко малих екрана, и такмичари, ч руководство овог дела реп. резентације, доста су „филозофски“ примила обрт У другом скоку. Јер, ваља се сетити да су налич мајстори изврсно стајали после првог скока: ч Улага, ч Тепеш, м Лотрич и Зупањ били су међу првих једанаест
Разочарао је Улага. ·
Човек несумљивих квалштета, али м великих, ско ро неимзлечивих комплекса, Некада је то скакаоница» чао што је она у Оберсдорфу, некада су то услови, а
када је у питању временска разлика са оне стране Океана, онда је Улаза „уверио себе“ да му најбоље од товара ако стигне непосредно пред такмичења. И тако чини.
Није Улага једини који ће бити трагичар Калгарија. Нема великог такмчења и без великих изненађења. Прави борци никада не губе "наду, па зашто се и у Улази једном то таг би распламсало ц изненада на 90. метарској скакаоници2! |
Оно што је енигма многих југословенских сторти ста, па чак би се могло рећи ш налшег спорта уопште је — некакав унутрашњи страх од одговорности и успеха.
Улага је само један од многих таквих. Историја спорта нам је пуна изузетних спортиста који никада нису могли да савладају трему на великим такмичењима. Некада је то био Стекић у атлетици. Ни за Жи војиновића се не може рећи у тенису, уз сву дрскост
која му није страна, да не би био и знатно бољи, ако би прескочио неке „психичке препреке“. Истина, он је тешко савладив у'Девис купу, што само тотврђује да постоји неки синдром који се не може лако објаснити.
Миљан Миљанић је досад био једини који је, схватајући колико проблема имају налич стортисти са „унутрашњим противницима“, ангажовао професионал ног темхолота, али претрпео је више критика него похвала. Негде нешто шкрити. Или у тренингу, или у науци која још није дорасла садашњем светском спорт ском тренду. Можда неком то изгледа и смешно ако се тврди да су Италијани постали битно другачији од када су ангажовали и посебног професора Универзитет тако који се брине само о њиховој исхрани. Међутим, све говори да само неуки м% стручно недовољно потковани у свему томе виде „блеф“. МИ уместо да налшј науку поставе пред дилему, или су та њихова
“ “
Јирко Стаменковић
стручна и научна звања празна слова на дипломама, чли она не уме да избори своје место џ припреми спо
ртиста, и даље све објашњавамо тренутном
рацијом!
инспи~
Великих тајни нема. Данас се зна да један серви
сер у смучању вшце вреди им од тренера. Није ни мало чудно да сви припадници разних „спортских ицмркуса“ све више размишљају о психолошким тритремама и очувању личности, нето о тренутној форми.
У нас света тога нема или, можда је тачније речено: има толико мало да је скоро занемарљиво. Не мора да буде тачно, али није ни далеко од памети. да се вредности једне катедре ма спецмјализованим фа култетима не мери по броју изфабрикованих доктората, већ по учинку којш се постиже и у пракси.
У спорту би то морало да буде у још чврстој спре зи, али у нас нажалост, то тако није. На друштву Је да валоризује — или њестручни рад тренера или песпособност оних школа и катедра које лиферују трењере, чији су асови добри само онда када се други отусте.
1 Улаза није сам који најтеже побеђује самог 7270, који има сувилце низак „праг“ самопоуздања и вољеда. би савладао трему.
Зато га и не треба осуђивати.
Уређује редакпијски колегијум: Зајелничка релакција, Трг Ма ркса и Енгелса 7. Важнији телефони: Шентрала 334-531. Главни и олговорни уредник: 338-740 Руководилап ООУР; 347-136 Лвеопа релав.
„= 8 ција (ДЕСК) 347-027 Југославија 345-139. Свет 347-345.
ње претплате
БОРБА
штански фах 592.
Стваралаш тво 345-361. Спорт 346-236 Дописна мрежа 339-356. Еедељна „Борба“ 336-381 Секретар редакције 346-143 Пословни пептар 333-532 ПОпеље-
335-246 Стенографи: 332-971 Телекс: 11104. 11410 и 11408 Рукописи се не враћају. Претплата за један месеп 7.298 динара — гри месеца 21.892 шест месеци 43.785 и голину дана 87 570 линара. За ипострапство пена претплате је — укључујући и поштарину — двострука. Авионска поштарина плаћа се посебно. Уплате на жи ро-рачун у Београду број 608801-602-79 „Борба“ ООУР „Борба“ Бро! девизно, рачуна: 60511-620-16-1011257300-00799 — код Беобанке у Београду. Издаје и штампа Радна организација „Борба“. Уредништво, администрација и штампарија „Борбе“ Трг Маркса и Енгелса 7. П0-
ши ф- “