Borba, 01. 12. 1990., str. 9
урвена стена на истоку ·
Милован Јауковић
(ОД сталног дописника „Борбе“)
Пекинг. — Талас друштвених мена који је у жестоком налету срушио Берлински зид и збрисао са политичке сцене ортодоксне комунисте у Источној Европи, као да је изгубио своју разорну силину надомак азијских социјалистичких хриди. Социјализам у Азији, бар у облику у којем се досад манифестовао, жилаво одолева захтевима времена, а друштвена превирања још ничим 03биљније не угрожавају апсолутни монопол на власт овдашњих компартија.
Напротив, враћање, макар и селективно, тешке идеологизације, инсистирање на планској привреди и крајње ригидно одбацивање захтева и за минималном политичком либерализацијом, само потврђују следећи закључак: студентски протести на Тјенанмену и све оно што су симболизовали, као и први слободни избори у Монголији, само су изузеци и нијансе које битније не мењају суштину. Док пад источноевропских комуниста тумаче контрареволуцијом буржоаског менталитета, дотле азијски комунисти и даље остају верни ортодоксном тумачењу марксизам и догмама изниклим на тим основама. За кинеске се комунисте, тако, једино центар светског социјализма померио на азијско тло, па Кина остаје: „црвена стена на Ис= току“
Поргешне аналогије
Због чега су тако драстично оману ла сва предвиђања да ће пад социјалистичког Рима у Источној Европи изазвати ланчанс рсакције у Кини, Вијетнаму, Камбоџи, Лаосу и ДНР Кореји!
Прави одговор лежи, изгледа, у чињеници да се социјализам у Азији једипо у крајње поједностављеним објашњењима може упорсђивати са источноевропским Ма колико им форма и идеогогија биле заједничке, толико је у њиховој природи садржано двојство као последица разнородног историјског наслеђа _ гсополитичких особености и фруштвених противуречености. Традиција култура и философија Истока су, пре свега по својој бити потпуно друг чије од западног мисаоног наслеђа. Уз ıo Европа и Азија тешко да могу да се упоређују и по материјалном и образовном нивоу становништва.
Према многим проценама, отпорпос азијског социјализма на сва искушења данашњице, лежи у чињеници да је (са изузетком ДНР Кореје) реч о режимима који..су изникли. на крилима
Или реформе — или дно
Душица Петковић
Нобелова награда за мир 1990., по мишљењу већинс, отишла је у праве руке, Михаилу Горбачову, човеку који је покренуо тако далекосежне процесе дубоких промена, не само у својој земљи, и Источној Европи, али и подстакао турбуленције широм планете. У већини земаља опредељених за тзв. „научни социјализам“ и ослоњених искључиво на идсологију, новац и оружје из центра, Москве, углавном са недемократским и једнопартијским режимима и диктатурама, почело се све љуљати.
Један од класичних примера дубоког деловања перестројке је и афрички континент, његов највећи део од укупно 51 независне државе
Њихово масовно опредељење после независности за социјалистичко држав но уређење, свакако је било некакав природан след збивања, јер после годи на под колонијалном — капиталистич“ ком влашћу, друго се није могло ни очекивати Друга је ствар што се социјали зам и у својим изворним упориштима, какав је био Сопјетски Савез, већ у вре ме ослобађања Африке 60-тих година, у: великој мери деградирао, деформисао и постао супротност основним идејама октобарске револуције.
Увезени хибрид
Судбина афричких земаља које су се определиле за социјализам утолико је била тужнија што су оне напросто копирале туђи модел, преневши га механички на своје тле, толико различито од Европе и прве земље социјализма. Накалемиле су га на готово робовласничке, а у најбољем случају на „развијенији ступањ“ — феудалне системе. Да би увезени хибрид био још гори, он је посађен У друштва потпуно различитих културних, религиозних, економских и традиционалних наслеђа, Лидери који су доносили својим земљама туђе копије, временом су и сами постајали њихови заробљеници, што ће рећи диктатори, однарођени скоројевићи, обогаћени и бездушни апсолутни владари. Промена совјетске политике на све њих деловала је шокантно — као да им је неко одједном извукао тепих испод ногу. Нестао је ослонац „природног савезника“, није било више бесповратних кредита, поклона у оружју, па ни безрезервне подршке у међународним форумима.
Демонстрације и нереди почели су у последње време озбиљно да угрожавају диктаторске и једнопартијске афричке режиме и по свој прилици пресудно ће утицати да се оконча недемократска постколонијална ера у Африци.
Социјализам у Азији
Пад источноевропских комуниста Кинези тумаче контрареволуцијом буржоаског менталитета, и за њих се сада једино центар светског социјализма померио на азијско тло, па Кина остаје „црвена стена на
Истоку“
аутохтоних револуција. Процес друшгвених промена у овим земљама текао је упоредо са бербом за националну независност и ослобођење од стране доминације, где су комунисти имали руководећу улогу. Азијске компартије ушле су, тако, у постреволуционарно раздобље са огромном националном енергијом у позадини и располагале су невероватном дозом моралног кредибилитета међу становништвом, чак и у Комбоџи, где су Црвени Кмери у свом идеолошком слепилу претворили читаву земљу у „поља смрти“.
Разлоге што азијски комунисти и даље чврсто седе за државним кормилом, ваља свакако тражити и у одсуству било какве демократске традиције, искуства са парламентарним, вишепартијским системом, непостојању бројније средње класе, струковних и синдикалних организација мимо владајућих партија и опозиције. С друге стране, ма ко лико марксизам као мисаони систем и поимање света био стран источној духовној баштини, тоталитаристичка природа државно-административног социјализма била је по много чему компатибилна ауторитарној традицији и наслеђеној сколности ка поданичком менталитету на овим меридијанима. Нови „мандарински поредак“ и монополи партија грађени су, добрим делом, на широкој експлоатацији дубоко укорењеног конфучијанског и будистичког система вредности, у коме су поштовање ауторитета, пре свега власти, и безпоговорна послушност биле најпожељније поданичке врлине, ; 2; TT GH
Анализирајући друштвене околности у којима је Азија остала стратешки
недирнута збивањима у Источној Европи, стручњак за Азију хонконшког не-
дељника „Фар истерн икономик ривју“,
Денис Машана пише: „Осим у Кини, Азија данас има на власти више актиних и бивших генерала него било ко на свету. Ауторитарна природа режима у Индонезији, Тајланду, Тајвану, Републици Кореји или Сингапуру, много више личи режимима у социјалистичким азијским земљама, него што се то жели да види због њихове економске ефикасности“. Реч је о системима који представљају прави хибрид демократије у
економији (слободно тржиште) и аутаркије у политици. Сингапур се, рецимо, углавном наводи као пример економске ефикасности и просперитета, а притом се једноставно прећуткује да премијер Ли Кван гвозеном руком влада градом — државом већ пуне три деценије.
Крајњи прагматизам
Чувајући власт више средствима голе државне принуде него идеологијом, азијски комунисти испољавали су у пракси, врло често, крајњи прагматизам. Ако би се у овом тренутку тражио, рецимо, заједнички именитељ друштвених кретања, онда је то општи поход из сиромаштва и заосталости ка бржем материјалном развоју. Таква оријентација била је превасходно плод нужних објективних околности и прагматске потребе да се сачува власт, него ли свесне, либерализације комунистичке ћуди. Поменимо податак, илустрације ради, да Кина, Лаос, Вијетнам и Камбоџа спадају у ред најсиромашнијих земаља света. Дајући, предност економским над по;
Перестројка и Африка
Вишепартијски систем и демократија стичу право грађанства и у „нај-
тврђим“ афричким режимима
Нема више „природног савезника“: Председници Етиопије и Заира Менгисту и Мобуту
Од почетка ове године улични нереди по већим афричким градовима забележени су у Обали Слоноваче, Замбији, Габону, Бенину, Заиру, Кенији. Занимљиво је да у побројаним земљама има и аних које нису следиле политику Москве (Кенија, Обала Слоноваче, Заир), али је и њих захватила на неки начин "перестројка, односно бунт против дуготрајних једнопартијских владавина и „вечних“, једних те истих вођа.
Свесни опасности на видику, вође неких афричких земаља, као што су Габон, Конго, Бенин, Камерун и Замбија, обећали су својим сународницима ви-
, шепартијски систем и брзе економске реформе. Ова обећања би, по њиховом виђењу, требало да буду ограничена и дозирана, срачуната на то да се умире противници. Али, многи познаваоци афричких прилика процењују да предложене контролисане промене, усмерене искључиво на очување позиција старе гарде, могу само да убрзају њихов пад.
После стицања независности у многим афричким земљама уведена је једнопартијска владавина. У некима од њих, као што су Ангола и Мозамбик, ослободилачки покрет је касније једноставно претворен у владајућу партију.
У ретким приликама када су били принуђени да се изјашњавају, афрички диктатори су оправдавали своју апсолутну власт тиме што ће једнопартијска власт, како су тврдили, обезбедити њиховим сународницима стабилност током тешког процеса националног развоја. „Незрео“ народ
Кенијски председник Арап Мом, на пример, сматра да његов народ није довољно ни образован нити зрео за вишепартијски систем, као и то да племенска нетрпељивост може зачас показати своје ружно лице крене ли се пут демократије. "сечена и заборављена од „великог све-
литичким реформама, као изразу партијског уважавања захтева и потреба становништва за. побољшањем услова живљења, азијски комунисти успели су да на дуже време спрече разорније експлозије широког социјалног незадовољства. У тој равни, мотиви за такво реформисање социјализма служили су истовремено као изговор за одбацивање захтева за политичким променама, а уједно и за прикривање монопола власти. Гледано кроз такву диоптрију, економске реформе у овим земљама нису се без разлога претежно свеле на промене у аграрној политици. „Реч је о друштвима са изразитим феудалним наслеђима, где су сељаци најбројнија категорија становништва, Главна одлика њиховог менталитета манифестује се најчешће у потпуној незаинтересованости за политику, бар док им је остављена слобода да живе од земље и да за своје производе добијају најповољнију цену“, тврди један страни дипломата у Пекин-
МЕТЕ
гу. Није ли, рецимо, монголска револу ционарна партија освојила власт на ви шепартијским изборима управо захва љујући гласовима сточара и пастира ко ји чине већи део становништва, дозво ливши им да држе стада у приватном властништву.
Чак и најоштрији критичари мора ли би да признају да сељаци у овим зем љама живе боље, него можда икада пре. У Кини је то маса од 800 милиона душа, а урбана радничка класа и први издан ци средњег слоја више размишљају како да дођу до фрижидера или телевизора, него о политичким слободама. У Вијетнаму, Лаосу и Камбоџи размишљања истог слоја становништва превасходно! се своде на проналажење излаза из ди леме како преживети до сутра. У так вим околностима свако помињање политичких реформи, најблаже речен звучи фарсично и гротескно.
Каква је будућност азијског социјализма-непознаница је чији је век трајања сразмеран дужини деловања еко номских реформи на.колективну склоност ка мазохистичком трпљењу,
Сличан аргумент користи и председник Зимбабвеа, Роберт Мугабе, али уз све чешће и гласније оспоравање, како својих партијских другова, тако и врло политизиране студентске омладине. Аргумент да трибализам само чека па да рашири крила, уколико нестане једнопартизам, потврђен је, додуше, у трагичним племенским обрачунима у Бурундију, Нигерији, Уганди, а у последње време и у Либерији, који су однели на милионе људских живота. Али, и присталице вишепартијског система имају својег, јаке аргументе. Они кажу да чврсти једнопартијски режими производе диктаторске вође који уз ауторитарну владавину лансирају сопствено племе на штету других.
Шездесете године, када су на афричку независну сцену почеле да ступају десетине нових држава, биле су време велике наде и ентузијазма на црном континенту. Осамдесете су означене | као велики пораз, деведесете као катастрофа и трагедија. Данас је Африка од-
та“ који се окренуо европском истоку.
Африка ће ове године имати око 500 милиона житеља, а више од 100 милиона пати од хроничног недостатка хране. Просечан век Африканца је 49,4 године, што значи да он живи 25 година мање него северни Американац, 23,7 мање од Европљанина. |
Прогрешном политиком влада у Африци је практично уништена пољопривреда за рачун сада неуспешне индустрије. Више од 80 процената својих потреба за храном Африка задовољава увозом и за то је принуђена да издваја животно потребне девизе. А спољни дуг односи половину новца зарађеног извозом, и то само за отплату камата.
Уништавање природне околине, нарочито неконтролисана сеча шума, као и узастопне суше; употпуњују црну слику Африке. Овај исцрпљени континент лагано умире, док су други, па и браћа из скупине земаља у развоју, већ пронашли своје путеве изласка из кризе.
Али, и највеће катаклизме имају свој крај. И најтврђи режими се љуљају пред налетима захтева за демократијом. То се догађа чак и у досадашњој тврђави апартхејда у Јужној Африци. Вишепартијски систем сигурно не може сам по себи да напуни гладне стомаке и покрене обамрлу привреду. Али, ослобађање људи основна је претпоставка да се све покрене. Уосталом, Африка, оптерећена страним дугом од 135 милијарди долара и свим осталим несрећама које су се на њу навалиле, укључујући и разорну сиду, и нема другог избора осим политичких и економских реформи. KK
НЕДЕЉНА БОРБА _Е субота-недеља 1-2. децембар 1990. |! i страна |
Zašto šuma. neće biti
Pisma iz Berlina
Oskar Lafontaine rođen je 1943, Megov je otac pekar. „Kažu da je
sova рекагена Ке", sloji u „Ham- Piše: letu". On je mudar kao sova грип Slobodan Šnajder
strasnih Vizija kao Hamlet =
izbornim programima dviju „narodnih stranki” Savezne Republike
(SPD, CDU) postoje paradne teme, koje su, međutim, objektivno sekun
darne, odnosno izvedene iz temelja različitih društvenih projekata. Postoje i krupne sličnosti: nema danas u Njemačkoj stranke koja se na ovaj ili onaj način ne bi odredila prema problemima zagađivanja okoline. (Kao što postoje pronacističke „građanske inicijative“, javila se i eko-naci-stranka,koja o strancima i smeću misli jednako.)Ali kad se pogleda što je sama srž tih razlika, onda je odgovor jasan: pitanja napretka i rasta. U osnovi, to su ekonomska pitanja, iz kojih se izvode daljnja, ona civilizacijskog projekta. Jamačno bi stran ka koja bi se javno hvalila time kako nema nikakvog posebnog ekonomskog programa u Njemačkoj bila, u najboljem slučaju, nešto kao „liga džentimena“. Radovan Ivšić, u jednoj svojoj drami: „Stranka zelenog graška“.
O tom je osnovnom pitanju Lafontaine napisao ne jednu knjigu. I ono što je godine 1985, kad je pisao Drugi napredak, bilo dijelom njegova osobna vizija, koliko god u tradiciji velike, historijske stranke, i naročito njezina Nestora, Willyja Brandta, to je danas u svim glavnim punktovima izborni program SPD-ea. I ne samo SPD-ea, već i „zelenih“, koje Lafontaine, cijelom svojom knjigom, da ne kažem, cijelim svojim bićem, zove na suradnju, što ovdje znači, u koaliciju. Ta Oskar Lafontaineova politička filozofija i nije ništa drugo nego nova filozofija „zelenih“, prožeta najboljim iskustvima njemačke socijaldemok. racije! U njegovoj je knjizi jedna poželjna koalicija već uveliko na djelu, u vidu kooperacije najvažnijih ideja današnjeg svijeta.
Evo u čemu je srž spora njemačkih konzervativaca i oficijelne, te manje oficijelne njemačke ljeviće: Konzervativci, 8 godina na vlasti, žele rast po svaku cijenu, a to znači, što je moguće slobodniju igru kapitala, što efikasnije (znači, brže!) iskorištavanje resursa, što manje „socijale“ i drugih „troškova“ nadgradnje. Akcent je na snazi, ritmu, i vae victis! — „Jao poraženima!“ Ali naravno, nije to baš „prvobitna akumulacija kapitala“, ta ona je, za razliku od naših pro stora, ovdje provedena: „Slobodna tržišna privreda“ nije baš tako slobodna, kako si to zamišljaju neki naši siloviti prevratnici. Model se zove „socijalna tržišna privreda“ iako je jasno da je akcent na drugom dijelu sintagme.
ostoje, dakle, korekture. Naravno, CDU je u osnovi stranka novca i poduzetništva, njezina je filozofija konzekventna i tome prilagođena. Njezini se možgovi nađaju da će forsiranim privrednim rastom Savezna Republi
ka jednom postati društvo samih vlasnika i poduzetnika. I,ako se nastayi ek ,
sploatacija Trećeg svijeta (a to, između ostalog znači, današnja stopa rasta društvenog proizvoda od 3% godišnje), to će tako i biti. Jedino čak ni bogati vlasnici neće se više imati kamo skloniti. Sve dublje u šume, da bi mogli disati? Šuma neće biti.I u toj se točki uključuje lijeva kritika filozofije nesputanog ras ta.
Ekonomski rast po svaku cijenu ne samo da ne rješava nijednu od posto jećih tenzija u društvu, već, sad već sasvim kratkoročno, vodi u katastrofu pla netarnih razmjera. Na taj način ukida svoje vlastite pretpostavke. Bezobzirna eksploatacija resursa već sada proizvodi troškove koji su veći od dobiti. Na pri mjer, iako je privreda Savezne Republike, na valu konjunkture kojoj su se čak i konzervativci mogli samo nadati, već niz godina u ekspanziji, strukturalni problemi ostaju intaktni. Lafontaine je godine 1985. zabilježio preko 2.000.000 nezaposlenih. Jučer su, u Dnevnom pregledu, izneseni svježi podaci o stanju na tržištu rada: 2.300.000 nezaposlenih. A privreda je usred konjunkturnog booma o kojemu Kohl zna pripovijedati s toliko ponosa. „Kad je rast bio najpotrebniji, o njemu se nije govorilo“, pisao je konzervativni političar Ludwig Erhard (1949—1963. resor privrede, 1963—66. savezni kancelar). I baš on, nitko manji nego otac njemačkog privrednog, čuda, odredio je početke šezdesetih godina
.kao granicu poželjnog rasta.
Naravno, to je zaboravljeno. Danas se posvuda govori o rastu. Sve dalje, sve brže, sve snažnije! Podsjeća me to na jedan opis Cellinijeva kipa jednog kondotijera: „Konjanik mamuza konja i nameće pobjednički ritam neprijatelju!“ afontaine, međutim, opisuje jedan. od temeljnih apsurda ovakve „razvojne filozofije“. Rast, naravno, povećava profite. Protivno uvjeravanjima onzervativaca, stvari ipak stoje tako da bogati postaju još bogatiji, a siromašni još siromašniji. O.K., konzervativci govore jezik novca, pa njemu i služe. Nije, međutim, čak ni tako. Novostvoreni višak vrijednosti ne završava „u trezorima bogatih“. On, naime, otpada na saniranje društvenih troškova bezumnog rasta! Velik dio novostvorenog viška roba uopće ne pridonosi ukupnoj masi bogatstva u društvu, već služi jedino tome da se održi samo produkcija (Zwangskonsum — prisila na potrošnju). Služi tome da se „izravnaju“ pogoršanja životnih uvjeta do kojih dovodi privredni rast. I što je društveni proizvod veći, to je veći udjel tih troškova. Štoviše, čini se da on već prelazi dobiti iz takvog rasta.Pa zar ne živimo u ludom svijetu?
Oskar Lafontaine predlaže sasvim drugu filozofiju. U osnovi radi se o radikalno drukčijem odnosu prema prirodi. Radi se o viziji jednog napretka bez rasta! to je, u dvije riječi, с drukčiji napredak, o tome je njegova knjiga. A to može sprovesti jedino rad koji sam sebe određuje. Čak je i pitanje oblika vlasništva nad sredstvima za proizvodnju, kojime se mi toliko mučimo, sekundarno. }
Ono može biti privatno, mješovito, a sam Lafontaine na nekoliko mjesta optira za nešto što raspoznajem kao Marxovu „asocijaciju slobodnih proizvođača“. Ali to se kod nas ne smije spomenuti, jer je to „samoupravljanje“. Na svaki način, Lafontaineu je jasno da kapital sam to neće nikada postići. Na njegovu {Saki napredak se može shvatiti jedino kao bezobziran rast. I on danas raspolaže mnogo sofisticiranijim vidovima imperijalizma nego u svoje „herojsko” doba.
Oskar Lafontaine rođen je 1943. Njegov je otac pekar. „Kažu da je sova pekarova kći“!, stoji u Hamletu, On je mudar kao sova i pun strasnih vizija kao Hamlet. Ali on zna i rješenja, utemeljena na najboljoj zapadnoj tradiciji, koja je oduvijek bila dvostruko šifrirana. Nevolja je, naime, što su obje vizije napretka podjednako utemeljene u zapadnoj filozofiji. Štoviše, konzervativna se bolje poklapa s.njezinom biti. Zapadnjaku je priroda resurs koji on ima pokriti, zauzdati i orobiti. A priroda ima drugu filozofiju. Lafontaine je opisuje. Vrlo mi se čini ohrabrujućim što barem jedna od dvije „narodne partije“ raspolaže tako dubokim uvidima u ono što se oko nas događa. Ako se to još smije reći Lafontaineova vizija i program bivaju poantirani nekom vrstom. eko-socijalizma.
ko-socijalizam, samoodređenje, odnosno samoupravljanje. Taj Lafontai-
ne je lud. Glavno je da smo mi pametni. Evo, sad se možete fiktivno od-
lučiti između vrlo realnih alternativa. Meni je, naravno, vrlo žao što se Oskar Lafontaine ne može predstaviti jugoslovenskim biračima. I uopće, da je u našim novim parlamentima samo 5% mandata koji barem podsjećaju na neku varijantu socijalne demokracije, ja bih išao kući pjevajući.