Borba, 01. 12. 1990., str. 8
Радомир Личина
(Од специјалног извештача „Борбе“) Стокхолм. — Да ли је неутралност,
"као политичко опредељење, постала "превазиђена у времену када дојучераш-
ње суперсиле потписују „умрлицу“ хлад-
ном рату, када један од блокова почиње да се распада а други да преиспитује своју улогу, док опет сви њихови чланови стављају потписе на папир којим се добровољно одричу не малог дела кон"венционалних оружаних снага2 Има ли уопште још (и каквих) стварних разлога "да се неко упорно придржава политике која се у многим њеним аспектима и у „садашњим условима све већем броју "политичких посматрача чини застарелом2 И хоће ли то опредељење ускоро почети да уместо благослова постаје "бреме за неутралне државе у Европи која се уједињује2 Овакава или слична питања све "чешће се чују и на политичкој сцени Шведске, земље чија је неутралност по старини друга у Европи, одмах иза Швајцарске. Њих не постављају само мање или више добронамерни странци, већ и све већи број Швеђана који почињу да зазиру од могућих последица својеврсне изолације коју би могло изнедрити неблаговремено. прикључивање „остатку континента“. У земљи која није ратовала пуних 176 година, још од Наполеоновог времена, и која највећи део свог садашњег благостања дугује управо тој чињенци, све су присутнија размишљања што би се могла свести на оно заједиљиво ирско питање: „За кога и против кога смо ми то неутрални2“
Још 1814...
Историјски приручници кажу да је Шведска последњи пут била укључена у ратне операције још 1814. године. Ипак, шведска неутралност почела је да добија конзистентније облике тек крајем 19. века, да би постепено била прихваћена као општенационално опредељење. Ни данас, међутим, политика неутралности није „сакрализована“ у шведском уставу, нити је потврђена било каквим међународним споразумима. Она је — за разлику од неких других неутралних земаља — заснована на „независно израженој политичкој вољи, чије значење одређује сама Шведска“.
Примена ове и неких ранијих фор-,
мула, и према признању самих Швеђана, није увек ишла без проблема. Сво-
јевремено · је, - подсетимо, "Стокхолом '
подржао Данску у рату против Шлезвиг-Холштајна, а у другом светском рату је био принуђен да попусти притиску Немаца и начини неке економске (и друге) уступке. У време хладног. рата, пак, шведска неутралност је одолела свим изазовима.
— Шведска преиспитује своју неутралност
„Европско питање“, односно дилема 0 (нејприступању Е3 покренула је дебату о неким наличјима готово двовековног шведског спољно-
политичког опредељења и његовој будућој сврсисходности
Треба, при том, рећи да политику неутралности ове земље подупиру два основна стуба — обавезна војна служба и релативно (у односу на величину) снажан одбрамбени систем који Шведску сада кошта око три одсто бруто националног производа или осам одсто владиног буџета.
У дебати о шведској спољној политици — која је овде покренута после бурних промена у (пре свега Источној) Европи, али која још није постала општенационална — нико још (за сада) не доводи у питање њену суштину. Председавајући Одбора за одбрану у шведском Риксдагу, Карл Јохан Аберг,сажео је недавно срж покренуте расправе у следеће речи: „Ми не намеравгмо да одустанемо од неутрланости. Међутим, ми морамо да променимо оно што то значи у пракси."
„Пракса“ у овом случају значи преиспитивање досадашње политике према Европи, односно Европској заједници, као и ослањања на сопствене снаге у
„домену, најзначајнијих врста „маоружа-
ња, које, изискује много (и;изискиваће
још више новца што би се могао и другачије употребити. '
У центру (дојсадашњих расправа је, ипак, „европско питање“, односно дилема о (нејприступању Заједници. У овдашњој јавности постепено почињу да се кристалишу (донекле) супротстављена мишљења о томе да ли би чланство у
ата
ЕЗ било спојиво са шведском неутралношћу. На једној страни — оној која је за беспризивни улазак у ЕЗ — су агресивни велики бизнис и конзервативни кругови који страхују да ће Шведска изгубити свој не мали део (економског) колача ако се „што је пре могуће" не прикључи Заједници. Они се, при том, позивају и на ставове некадашњег социјалдемократског премијера Тагеа Ерландера — који је 60-тих година тражио за Шведску статус придруженог члана, не сматрајући очигледно да би блиски контакти са ЕЗ били инкомпатибилни са шведском неутралношћу — али и на све уочљивије „проевропско“ расположење у домаћој јавности, па и међу неким социјалдемократима.
Они у средини, типични „прагматични“ Шведи, почињу да се питају колико би суверенитета требало да жртвују како би се економски окористили присаједињењем Европи. Међу њима је и главни уредник синдикалног листа „Афтонбладет“ Ролф Алсинг, социјалдемократа по убеђењу, који каже да је својевремено био љути противник идеје о приступању. ЕЗ, али да је сада „у процесу поновног премишљања“ о томе.
Политички умерењаци сугеришу да се уместо речи „неутралност“ већи нагласак стави на појмове као што су „суверенитет“ или „независност“. „Оно што нам је потребно није неутралност већ политичка независност, јака неза-
емељравлота за журбу
висна одбрамбена политика и снажна привреда“, један је од гласова који се могу чути из овог табора.
Званичници из Министарства иностраних послова су, схватљиво, међу најгорљивијим чуварима шведске неутралности. Андерс Бјернер, шеф Политичког одељења у шведском МИП, категорично нам каже да „неће бити промена у основним спољнополитичким опредељењима земље и да ће неутралност имати разлога за постојање све док буду постојали војни блокови и опасност од рата“ к
Још две године
Државни подсекретар за спољне послове Пјер Шори — човек кога многи виде као будућег шефа шведске дипломатије — рекао је, пак, недавно да се „успешна спољна и безбедносна политика не мења преко ноћи“, или на бази неких недоказивих претпоставки о будућности, и да је шведска „наоружана неутрланост политика за сва годишња доба“. „Имамо још две године да размислимо“ — каже Шори у одговору на питање о шведском уласку у ЕЗ. „Ипак, ако би Заједница почела да шири своје политичке и војне димензије, за Шведску би улазак био онемогућен“, тврди он.
Садашњи шеф дипломатије Стен Андерсон је — у говору о европској политици пред члановима парламента пре нешто више од месец дана — подвукао да је „..неутралност камен темељац шведске политике безбедности". Она је „исто толико важна данас“ — када се „више не плашимо рата у Европи“ — „као у време када је континент био подељен у два табора“, рекао је Андерсон. Ипак, шта значи бити неутралан у свету који се оволико и овако брзо мења2 Какве моралне (и друге) дилеме то намеће2 Личи ли жеља за „вечном неутрланошћу“ — како то кажу неки цинични Британци, парафразирајући (неутралног) швајцарског писца Фридриха Диренмата — на понашање „девице која би да зарађује за живот у јавној кући, али жели да при том остане невина"2
Шведи о свему томе очигледно почињу све више и све озбиљније да размишљају и говоре. При томе, ипак већина још не види разлога за превелику
журбу.
„Неутралани смо већ готово 180 година“, мирно нам каже заменик премијера Од Енгстрем. „Видимо да се свет мења. Ипак, нећемо променити нашу политику неутралности све док се не уверимо да су те промене отишле довољно далеко. Где је та тачка Не могу да одговорим на то питање, не само зато што на њега одговоре треба да дају наш парламент и Министарство спољних послова,већ и зато што не желимо да журимо и да на брзину променимо нешто што траје толико дуго.“
Муке са и
Мариза Креватин — Мајсторовић
Крах реалног социјализма и насилна смрт комунистичке идеологије, поставили су једно шире питање: значи ли то да ће овај хисторијски исход потврдити и учврстити идеју социјализма, социјалистичке односно социјал-демократске матрице или ће за собом повући и њу, те је одгурнути у политичку археологију2 _ Ову бојазан имао је на уму и Вили Брант, предсједник Социјалистичке интернационале, када је пред новинарима недавно у Њујорку рекао: „Знам да појам социјализам нема позитивну конотацију за многе Американце, али се 60јим, да је то тако и другдје“. И додао: „Термин су нажалост, дискредитирали тзв. социјалистички режими.“
Овим питањем позабавио се и Франц Враницки. Социјалистичка партија Аустрије у скорој перспективи промијенит ће име. Додат ће придјев демократска. Очекиване изјаве
Ове изјаве нису сасвим неочекиване. Свој суд о застарјелости социјалистичких партија изрекао је још 1989. го-. дине Ђорђо Ла Малфа на конгресу ПРИ. Говорећи о лимитима акција ПСИ рекао је да су они уско везани за „рефлексију о опћим проблемима социјалдемокрације у западним друштвима: Тамо гдје ове партије побјеђују спроводе политику за коју би, само пред неколико година, устврдили да је изразито неоконзервативистичка. У овом контексту, поменуо је и „социјалдемократизацију“ комуниста. „Партија која остаје на класичним вриједностима социјалдемокрације излаже се опасности да заостане за проблемима". Недавно, представљајући најновију књигу Ралфа Дарендорфа, једног од најпознатијих европских социолога, експлицитно је рекао да је криза љевице евидентна: захватила је не сама комунисте, већ и социјалисте,
Мада је Бетино Кракси још прошле године говорио да талијански социјалисти немају намјеру мијењати име, пред неколико дана, јавности је представљен нови симбол ПСИ. „Убацујемо мото Социјалистичко јединство — 06јаснио је Кракси — „већ дуже, наш политички програм, циљ, апел“.
ке ~
Европска левица
јеном
Да ли су реалсоцијалистичке земље у тој мери компромитовале појам социјализма да од њега морају да беже и партије које немају никаквог разлога да га се стиде 7
„Нажалост, дискредитовано“ национале -
Децембра 1989. године говорник у Прагу, допустио је да имену додају придјев демократска. Кракси је ишао и корак даље, па је предложио да Социјалистичка интернационала промијени име у Демократска интернационала. На тај начин, олакшао би се улазак прогресивних политичких снага из земаља које немају социјалистичку, социјалдемок-
атску, односно лабуристичку традициу. Ваља подсјетити да су у међувремену, јавности представили ново име и симбол и талијански комунисти. Предложено је име Демократска партија љевице,
Почетком октобра ове године Кракси је написао чланак у партијском органу Аванти! и констатирао: „Да Маркс и Енгелс сада пишу чувени Манифест, партију би назвали Социјалистичка, а
: Вили Брант, председн
оцијалистичке интер-
никако Комунистичка. Комунизам се мора суочити са својим крахом, а име мора сносити конзеквенце и подијелити његову судбину“. Чланак није остао без одјека. Убрзо стигле су реакције. У расправу укључили су се и комунисти, демокршћани, независни интелектуалци. Ђузепе Тамбурано, универзитетски професор и члан СПИ упитао је; „Каква веза постоји између Палмеа и Стаљина2 То је као да у породици имате „црну овцу“. Мада сви носе исто презиме, какве везе они имају са тим>“ Један други ин-
телектуалац, познати професор Ђани
Ватимо као да одговара: „Није да не видим разлику између комунизма лагера и социјализма. Али, овај последњи, више није могуће дефинирати у позитивним терминима. Точно је да је ревидирано и оно већ ревидирано. Готово све.
Зато се и питам, није ли „потрошено“ и име> |
Петер Глоц, посланик и вођа СПД за јужну Баварску слаже се да термин социјалистички ствара проблеме, посебно у Источној Европи и Совјетском Савезу. „Знам да су у име социјализма направљени многи злочини. Није ли се исто догодило са кршћанством2 — пита Глоц. И закључује: „Не можемо мијењати наше кључне појмове попут кошуља!“ Затворено друштво
Ђорђо Гали, универзитетски професор, публициста у колумни тједника Панорама, такођер се позабавио овим проблемом. По њему, криза комуниста настала је због Њиховог евидентног неуспјеха — стварању затвореног друштва, заснованог на централизираној економији. Рефлексија социјалиста, напротив, посљедица је успјеха: државе благостања, пројекта тридесетих година који је реализиран у послијератном раздобљу. Већ тада, социјалисти су у капитализам уводили елементе сигурности и гаранција, посебно за најамни рад, али не у контексту радикалне трансформације власништва. Без ангажмана социјалиста, капиталистичка друштва била би мање правична и конфликтнија — тврди Гали.
Захваљујући, прије свега, социјалистичким интелектуалцима, биланс сувременог друштва изражава се термином „друштво двију трећина“. Наиме, и у развијеним друштвима Запада, трећина становништва суштински не учествује у друштвеним и економским добробитима и без стварног је утјецаја. Управо ту треба смјестити социјалистичку рефлексију и у будућности. Аргумент за ову тврдњу Гали налази и у „Социјалистичком“ рјечнику познатог политиколога, америчког либерала Роберта Дала.
Своју књигу, Демокрација и њени критичари, завршава констатацијом да ће „Визија народа који самоуправља, који чине политички једнаки грађани и који у ту сврху, располажу свим потребним ресурсима и институцијама, остати водећи идеал у трагању за друштвом у коме ће појединци моћи живјети у миру, у уважавању истинске једнакости свакога“.
По свему судећи, социјалисти Запада неће тако скоро у политичку археологију. Мада ће ново вријеме пред њих постављати све веће изазове, политичку шансу нису изгубили. Или, поједностављено, она је у њиховим рукама. Јер, како каже Петер Глоц, имена су важна у изборној пропаганди. Изван тога, остаје политичка култура ових друштава у којој морају играти значајну улогу. А ова улога, мало зависи од имена и много више од начина дјеловања.
субота-неде
Када Савет безбедности УН (без иједног гласа против неког од пет сталних чланова) донесе резолуцију о употреби „свих средстава“ (уколико се Ирак до 15. јануара не повуче из Кувајта), онда то преведено на обични језик значи и употребу силе. Још прозаичније, то је ултиматум а могло би се рећи и „ратна резолуција“ и само један корак до отпочињања рата против Ирака.
Оно што је за међународни живот ново, крупно, и на свој начин ризично у свему томе јесу импликације те резолуције. Јер, „употреба силе“ у међународном животу има сијасет, чак и у години која истиче, и нарочито када су у питању велике силе. Импликације су у томе да ова резолуција, прва после 1950. и корејског рата, ангажује Уједињене нације и практично обавезује све земље да „обезбеде одговарајућу подршку“ могућем и вероватном ратном походу једног дела међународне заједнице на челу, наравно, са једном суперсилом.
Нова колективна безбедност
Постављају се сада два изузетно актуелна и значајна питања за безбедност света у целини па и за безбедност сваке земље посебно. Да ли је то прелазак на колективну безбедност под окриљем УН која је замишљена Повељом али ко: ја није никад спроведена. Јер, велике силе нису успеле ни у фази успешне међусобне сарадње крајем рата да формулишу до краја: систем колективне безбедности (у одсуству правих критерија и контроле), што је довело до ограничене сагласности о регионалном организовању колективне безбедности. И да ли та новопронађена формула колективне безбедности аутоматски обавезује и све земље изван круга сталних чланова Савета безбедности без њихове формалне или правне сагласности. Да ли је, на пример, Југославија или било која друга земља обавезна, сходно овој резолуцији, да и сама ангажује своје војне снаге у рату против Ирака, или да, рецимо, обезбеђује услуге своје територије за ратне акције највише ангажованих земаља2 у
Ако је, пак, совјетски шеф дипломатије на прави начин формулисао суштину те нове-сагласности, смештајући је у оквир „новог светског поретка“, није ли било упутније да доношењу ове резолуције претходи разматрање и сагласност у оквиру Генералне скупштине којима би, наравно, морало да претходи и добијање сагласности у парламентима сваке од земаља чланица ОУН2.
У крајњој линији у целој овој ситуацији Ирак и Кувајт можда и нису битни. Особито уколико је војна интервенција ограничена само на ослобађање Кувајта. Јер, у праву су сви они који указују да агресор не може очекивати бољи третман међународне заједнице од оног који је сам наменио једној од суверених земаља чланица ОУН. Где су, међутим, границе таквој интервенцији и ко треба да донесе одлуке о томе где и када стати. Да ли интервенција претпоставља и оно што неки амерички званични кругови заговарају — уништење целокупне војне и политичке структуре Ирака, а што би имало далеко веће последице за стабилност и безбедност у свету па и за ОУН и његову улогу.
Поставља се, дакле, у обиљу многих других дилема и она коју је формулисао представник Јемена — да резолуција Савета безбедности дозвољава да под благословом УН делују снаге које су изван контроле светске организације.
Тешко се, наравно, не сложити са аргументацијом рецимо француског министра — да се агресија више не сме сматрати привилегијом јаких, несрећом слабих и плодом резигнације осталих, или совјетског министра који је рекао: „Или ћемо градити цивилизоване одно-
се међу државама, нови светски поредак и нову политику, или ћемо живети по законима џунгле“!
О привилегијама, несрећама, о јакима и слабима, или о законима џунгле, може се, свакако, и друкчије разговарати па и извлачити друге поуке. У крајњој линији, претпоставка, можда и главна, за нови поредак је елиминација свих привилегија и неједнакости, а не само ове која је дошла до изражаја у
НЕДЕЉНА БОРБА | ља 1-2. децембар 1980. страна
и на Кувајт. Уколико се
то не оствари, међутим, односно уколи ко се међународна заједница не усмера
ирачкој агресиј
ва ка тим циљевима, ништа не говори да заиста крећемо ка новом поретку. За то је у праву и кинески министар који се критички осврнуо на резолуцију, јер санкционише употребу силе. А сила, по правилу, не долази од несрећних и сла бих, већ од привилегованих и јаких. Јер, како _резонује британски министар иностраних послова, изражавајући фи лозофију овог поретка — ако треба (сила) да буде употребљена, биће употребљена! Састанак Савета безбедности био је у неку руку класични семинар данашње водеће светске дипломатије на тему ка ко користити „сва потребна средства“ Невоља је овакве расправе што је пре тходно усаглашена до детаља, путем ло бирања, што није демократски, и путем притисака, што је још мање демократ ски. Коришћене су и невоље многих кључних учесника у расправи, што само говори о даљим поделама на јаке и сла бе, на привилеговане и оне друге. Све је то условило и одсуство неких других ар гумената — рецимо о свим мирољуби вим средствима.
Коме откуцава сат7
После свега што је речено и што је одлучено (уз кинеско уздржавање и саг ланост свих других сталних чланова Са веза безбедности и уз противљење Кубе и јемена али не и других несврстаних земаља — Колумбије, Етиопије, Мале зије, Обале слоноваче и Заира) — остаје симболика оног старог питања: коме је почео да откуцава сат од јуче до 15. јану ара! | евеа
· И као што је Хемингвеј својевреме но (описујући страхоте и бесмисленост шпанског грађанског рата) генијално закључио да звона звоне свима, могло би се и овде парафразирати да сат отку цава и Садаму Хусеину и неким од ње гових противника као и много чему другом.
Сама чињеницама да су Американ ци, као главна снага противника Сада ма Хусеина, резолуцијом Савета безбед ности пресекли одступницу компроми са (као и Ирак, уосталом, већ месецима својом непопустљивошћу) као и чиње ница да су суочене војске од 400 хиљада на једној и 600 хиљада на другој страни — све упућује на оно најгоре. И док вој ни стручњаци уз помоћ компјутера из рачунавају колико жртава ће пасти за седам, десет или тридесет дана рата, као и то ко ће победити, ни један компјутер није у стању да процени политичке ште те и могуће последице од рата у Заливу Хоће ли, споменимо само неке дилеме, бити уништени велики петролејски из вори, што ће још више приближити светску привредну рецесију Хоће ли разједињени Арапи ући у међусобни рат, хоће ли то бити почетак још једне велике међународне конфронтације, између америчке односно арапске и муслиманске цивилизације2 Или, какве ће то поседице оставити на све ове нове процесе. у Европи2
Или ће, можда, као што то најављује Де Куељар, ових 45 дана бити искоришћено за „удвостручену дипломатију“ да се Садам Хусеин приволи на мирно повлачење. Што је најгоре, не види се ко би могао да посредује када су и они нај утицајнији у томе били немоћни.
А то значи да се тежиште преноси само на могућности две моћне армије, са ризиком једне стране да изгуби све а друге да можда добије ову битку уз ве-
ллкв жртве а да изгуби рат на дуже ста-
Шта мислите ко у таквом суочавању
више ризикује и ко ће бити непопустљивији2 НЕ СТЕ ин
БИСЕРИ И ТРЊЕ
Овце мењају континент
Аустралијски фармери, којима је Национална корпорација за вуну наложила да се „реше“ вишка од 20 милиона оваца, понудили су да овце бесплатно пошаљу Совјетском Савезу, суоченом са озбиљном несташицом хране.
„а устралијскио „национално стадо премашио је 170 милиона оваца, што је довело до озбиљне презасићености тржишта, па земља сад не зна шта ће са 4,5 милиона бала непродате вуне. Да не би уништавали овце, аустралијски фармери су спремни да их пошаљу у СССР.
Скуп „доказ“ о рођењу
Ако би Пол МеккКартни, један од славних „Битлса“, желео да при _ бави свој извод из матичне књиге рођених, морао би да посети Браја; на Тејлора и извади „новчаник. Брајан је, наиме, откупио ту По тврду на аукцији у Хјустону (ТЕК: сас), за 18.000 долара.
Документ је прешао у власниш тво Тејлора из руку једног амери“ ког инвеститора који га је, опет, 5). пио од Мек Картнијеве маћехе. ТЈ. лор је изразио спремност да Ло -звезди прода „његово рођено Ија рење“, ако затражи, али уз присту) ну цену. у
ои
Му
аи“