Borba, 15. 12. 1990., str. 4

Душан Секулић

итање приватизације не би тре-

бало идеологизирати — рекао

нам је, пре неколико дана, у ексклузивном разговору, др Карл—Хајнц Каске, први човек „Сименса“, гигантског концерна с прометом од 64 милијарди марака годишње. Уз то, приватног предузећа — ако се тако може назвати конгломерат различитих фирми у власништву око 500.000 акционара, од којих је др Каске, проглашен за „Менаџера Европе 1990“, такође један. Али, додао је др Каске, ја сам зато да тамо где се види да је, очигледно, боље приватно власништво, не треба ни часа оклевати, као што сам и за то да државно остане оно што боље функционише као такво. То је једини критеријум.Не бих идеологизирао питање приватизације — рекао је, такође недавно, аустријски министар за јавну својину Штрајхер, говорећи пред ТВ камерама о једном од осетљивијих, аустријских унутрашње—политичких питања, будући да ова земља има позамашно државно власништво.

Оваква, у сваком случају ауторитативна мишљења сасвим иду наруку нашим противницима неодложне и брзе приватизације пропале друштвене привреде. Ето, и такви капиталистички експерти нису за брзоплетост, рећи ће они. И тиме оправдати своје одбијање да било шта хитно учине на том плану, чувајући љубоморно друштвено, евентуално претворено у државно, још жешће га бранећи него остатак до краја поколебаних комуниста. Чак им претварање друштвеног у државно даје још већу власт: ми смо држава, национална и демократски изабрана! На жалост, такав обрт, јасно као на длану, види се широм Југославије, уједињујући је, макар и тако, у јединствено подручје: у последњи „рај“ противприродног стања привреде, дакле привреде која нема будућности, нити могућности да људима пружи шансу уобичајену за последње године двадесетог века.

Пропуст — почетком лета

Победа национално оријентисаних партија у нашим републикама само продужава век друштвеног, односно државног власништва: сад је то „наше“, сад бранимо „народно власништво“! Радници, природно, по принципу боље и мршави реал—социјалистички вра-

Премијеров врбов

Југословенска карта за Азију

Јашто је Анте Марковић, још пре пола године, пропустио меч лоту приватизације, допуштајући да се ушанче све оне снаге које he са-

државну имовину

бац обојен националним бојама у руци, него капиталистички голуб на грани, подржавају такву политику, без обзира на идеолошку припадност. Од њих се ништа друго и не може очекивати. Они и нису ти који треба да донесу пресуду, то је бар јасно. Пресуду мора да донесе: и спроведе политички фактор, свестан ризика у који се упушта. Баш у недостатку воље да ишта ризикује за новорођеног владајућег политичког фактора и јесте проблем, као што је био и код комуниста, боље рећи квази—комуниста: док сам газда над привредом, не може ми нико ништа. Али, то је, ваљда, већ толико очигледно, дана то не треба трошити речи.

Оно што, међутим, ипак заслужује малу дигресију ради разјашњења, јесте питање: шта је навело Анту Марковића да прихвати такву линију — погибељну линију оклевања,кад је реч о потреби хитне реприватизације југословенске привреде2 Јер, све оно што су рекли др Каске и министар Штрајхер, односи се на ситуацију у сто одсто тржишним привредама, капиталистичким, ако ћемо јасније, где друштвена имовина достиже највише 10 процената оне укупне. А код нас је управо обрнуто: 90 одсто је друштвено. Зато би и логика морала да буде обрнута: код нас се питање приватизације мора идеологизирати!

Анте Марковић је имао велику шансу, али ју је пропустио, календарски мерено, негде почетком лета. Јавност, још констернирана неочекиваним ефектима његових мера из децембра прошле године, била је спремна на нешто ново, опет запрепашћујуће. У претежном делу Југославије, реалсоцијалистичке снаге биле су у дефанзиви, иако још способне да држе конце у рукама, што би за покушај до којег је дошло било корисно, јер је обожавање Марковића било опште, па би и те снаге „спровеле“ одлучено. У Хрватској, нова национална власт, још пијана од победе, била је спремна да у „Европу“ иде наглавце и пречицом, а још јој. се није јавио порив очувања · друштвено— државног, као сигурне ма-

теријалне основе самовлашћа. Можда су, једино, Словенци знали шта се иза брда ваља, и — можда баш зато Марковић није ни предузео оно што је морао, пропуштајући тако меч — лопту...

Иако је главна подршка оклевању да се, исто тако храбро, напречац и бескомпромисно као против инфлације, крене и против неефикасног и прома-

шеног друштвеног власништва, долази- '

ла из других делова земље и, највероватније, из саме премијерове подсвести и носталгије за љубављу из младости доношењу политичке одлуке у СИВ-у кумовали су Словенци! Они, које сад њихова републичка власт једног по једBOr повлачи у Љубљану, где ће — видећемо — врло брзо урадити оно што нису хтели на савезном нивоу. Ако ико на несређеном Балкану заиста крене у приватизацију, биће то Словенци. Можда и зато што и нису на Балкану, а сад би то хтели и границом да потврде. Али, сад ће продаја, макар и будзашто, јери тога мора бити, почети у другим условима, кад ће могући купци бити са запада Европе, а не са истока Балкана.

Седам векова чекања

Ипак, не би било коректно сад тврдити да су Словенци у апарату савезне владе могли сами да одлуче о овако крупном питању, иако је чињеница да су они били главни стручни саветници Марковићу по том питању. Као што не би било довољно оправдање за Марковића кад би сад рекао: па и Џефри Сакс ми је саветовао опрез! Премијерова грешка је у томе што није бар покушао да револуционарним — или контрареволуционарним потезом, зависи ко како гледа — направи преокрет без кога је све што је досад учињено само гола импровизација, сигурна колико и врбов клин. Југославија се с правом хвали како има, можда, и деценију предности пред осталим, бившим комунистичким земљама, зато што је рудимент тржишта увек постојао и што се последњих година нагло развио, док се остали томе тек у мукама уче. Али због залеђивања процеса приватизације — та ће се пред:

КЛИН

ност брзо изгубити остаћемо изгледа, на репу... |

Упркос чињеници да је већина Чеха и Словака у души против приватизације, како су показале озбиљне анкете, уп-

| ркос Дубчековој поруци о „средњем пу-

дашњу друштвену својину, једноставним потезима, претворити у

, Хавел је прогурао закон о хитној реприватизацији и приватизацији привреде. Упрошћено речено, модел је следећи: трећина привредних потенцијала, мала и ситна предузећа, земља и друге некретнине, биће по хитном поступку враћени бившим власницима или њиховим наследницима, без обзира у којем се делу света налазили. Друга трећина, озбиљна и крупна предузећа, као на пример „Шкода“, биће продати оном ко понуди боље услове, ма одакле био (последња вест је да „Фолксваген“ даје 5 милијарди долара). Последња трећина, оно што се не може брзо и добро продати, биће подељена свим пунолетним грађанима у облику вредносних папира, с којима се не може ништа друго, до куповати акције. Иначе, требало би нам 700 година да привреду привтизујемо чекајући да се купци сами појаве — изјавио је један представник владе у Прагу. Пољаци су, такође, најазд кренули, продајући акције фирми за које постоји интерес и ових дана су тамо дугачки редови пред продајним местима, упркос чињеници да је само 28 одсто становника за такав поступак.

Код нас се, очигледно консензусом оних који владају, дошло до одлуке о моделу — од 700 година! Зато је приватизација идеолошко питање: све што смо досад урадили у демократизацији, сви наши избори праћени толиким узбуђењима и одушевљењима, само су гребање по површини. Учвршћујући националну, републичку власт над привредом, они су само корак уназад. Кад у целој земљи, или у свим њеним земљама, победи партија, или партије, чије ће основно политичко начело бити „приватизација одмах“, макар и деобом тек то ће бити час повратка Југославије и њених делова нормалном свету, који има будућност.

Да ствари баш тако стоје, знају одлично у Европи, па је зато Југославија сада на дну листе земаља које долазе у обзир за пријем у Заједницу. Национализам којег смо се с правом толико плашили, ипак није разбио Југославију. То ће ако се нешто битно не учини, сасвим сигурно учинити однос према привреди: ко буде бранио друштвено или државно — резервисао је карту, у једном правцу, за Азију...

Газда кроји и сече

Ред у приватном сектору

Код приватних послодаваца у Србији запослено је тек 26 одсто радника, али на црно, изгледа, ради још најмање 15 хиљада Београђана

Гордана Ђукић

ше од осталих, отворило је капије

понуде. Додуше, понуда је већа од потражње, али то, поред могућности већег избора, значи и шансу више за заобилажење правила игре. А да се управо на тржишту рада правила слободне утакмице понајчешће заобилазе, сведоче приче неколико наших саговорника и сазнања републичке и градске синдикалне организације.У Србији је код приватника запослено безмало 35.000 радника, што је тек 2,6 одсто од свих који су у радном односу. Како то тржиште радне снаге функционише, казује податак да је само у Београду до краја јуна отворено 2.800 нових занатских радњи, а да је у њима запослено тек 350 нових радника, или 0,12 радника по радњи! У 8.000 до краја августа у граду отворених приватних предузећа, ухлебље је нашло тек око 2.000 радника.

Све ово наводи на закључак да многи послодавци и те како користе повољну ситуацију на тржишту радне снаге, не пријављују раднике који, препуштени њиховој вољи и ћефу, морају да раде на црно. Отуда и процена да у приватном сектору ради неупоредиво више радника од пријављених. У синдикату Београда кажу да само у главном граду

{se oro радничке снаге, можда ви-

на црно ради око 15.000 људи. Не при-

јављујући своје раднике, послодавац им, заправо, закида бројна права из радног односа и лишава их безмало свих видова заштите који им запослењем припадају. — Каква права, таква заштита2 Радим осам месеци у једној приватној фотокопирници. Посао иде к'о луд, а плата је од 10-12.000 динара. И плус што те "часте. За то газда никад не пита, па мени све остаје. Она што је радила пре мене, удала се, породила и неће се више враћати. Ово нису јаслице, нити рехабилитациони центар. Ради се двократно, и суботом нема одмора. Договор је фер кад ти се одмара, одмара се, али и рачунај да има оних који се баш лако не замарају и који једва чекају да улете у посао. За синдикат нећу да дајем новац. Важно је да радим и зарадим. Као да је данас нешто сигурније у друштвеним фирмама.

Овако говори Гроздана, девојка запослена у приватној београдској фотокопирници која није желела да јој објавимо презиме.

По слову закона и колективним уговорима, запослени код приватника формално имају једнака права и обавезе као и радници у друштвеном сектору.

Али, како нам рекоше и у републичком и градском синдикату у приватном

· сектору, радна права као од шале се

крше, а тешко штите. Њих у великој ме- — не бити материјално обезбеђен. " дак далеко испод онога који му испла- за газде. ~

а ЕН ВА АТАР ДЕН ЕНЕС

„Дипломати“ на ивици егзистенције

У најгорем положају су запослени у неким амбасадама у Београду. Плате су им испод минимума за егзистенцију а пошто послодавци не уплаћују порезе и доприносе за пензијско и инвалидско осигурање, ови радници принуђени су да за то одвајају од својих мизерних зарада. Поврх свега, често о правом и пуном годишњем одмоРу могу само да сањају, а породиљска одсуства трају месец или највише три месеца. Синдикат је напокон, затражио од ССИП да званичном нотом обавеже све дипломатско-конзуларне мисије да се и оне придржавају обавеза из колективних уговора и других закона који регулишу права радника из радног односа. У супротном, Синдикат ће се залагати да се забрани запошљавање наших држављана у дипломатским мисијама које не прихватају ову обавезу.

ST 2 БЕНИ АТА БА ТА

ри кроји и углавном на кашичице дели послодавац. Управо неорганизованост мале привреде, конкуренција и велика незапосленост дају газдама све шансе да диктирају и намећу неповољне услове рада у односу на оно што би требало и што нуди колективни уговор. У Београду су, иначе, потписана три колективна уговора — за раднике и приправнике код адвоката, запослене код самосталних привредника и раднике који раде у страним институцијама.

Запошљавам кога хоћу

Богдан ради у једном приватном локалу као кувар. О заради неће да разговара. Раније је био запослен у великом ресторану познатог угоститељског предузећа и једва састављао крај с крајем. Код приватника ради седам година, а пре две изградио је кућу. Газда га је уредно пријавио и уплаћује све порезе. За колику основицу, то Богдан не зна и, како каже, не жели да зна. Све ово може да значи да његов послодавац поштује закон и да ће Богдан под старе да-

У Синдикату пак, тврде да пензионисани радници који су радили код приватника по правилу имају ниске пензије јер послодавци пријављују врло ниске зараде, не би ли платили што мање дажбине. Како се послодавци досете да доскоче слову закона (не плаћају порезе) — прича је за себе. Примерице, разгласе да нема довољно посла, званично отпусте раднике који заправо, остају код њих да раде. На црно, наравно...

Послодавци махом нису били расположени за разговор. Један од њих нам је, у трку, само рекао:

— Имам пуно посла, мало времена и много обавеза. Кад бих се држао свих параграфа, двадесет сати бих проводио пред шалтерима и убрзо спао на просјачки штап. Овако, запошљавам кога

OBE ВЕР БН АНИ е5а Најмање — 4.000 динара

Нови колективни уговори у Београду, као и досадашњи, по чијем би се слову радници запошљавали код приватника, предвиђају најнижу цену рада од 4.000 динара. И настојаће да се ока не доводи у питање. По овим уговорима, зараде, као до сад, неће бити упросечаване, већ да ће се њима најнижи лични дохоци утврђују по гранама. У припреми је и нови колективни уговор који би се. односио и на стране институције, посебно на дипломатско-конзуларна · представништва која запошљавају наше раднике.

БЕЛВИЛ АЕ ТЕ ВЕНЕРЕ тета

хоћу, а ако пристане да ради, може да заради од седам до 11.000 динара месечно. Коме се не ради, нека иде У друштвено предузеће, па нека га штити оно и његов синдикат.

— И Гроздани и Богдану, као и многим младима који раде, добро зарађују и слажу се са послодавцем, биће добро док не пођу у пензију или док се не раз-

"боле. Као и већина њих, сигуран сам да ће тада бити социјални случајеви. То стога што у преко 95 одсто случајева послодавци главног града својим радницима пријављују најнижи лични дохо-

ћују. Остаће им мизерне пензије, иако сада добро зарађују. Док су млади, здрави и добро раде, сигурно ваљају газди. Ако нису уредно пријављени, под старе дане и они могу очекивати просјачки штап — мишљења је Панта Костић, председник Конференције синдиката радника запослених у приватном сектору главног града.

Сви у инспекторе

Да је газдин ћеф и те како често јачи од слова закона, али да му параграфи иду и на руку, сведочи и поступак Миље Косовац, која је пролетос телефоном позвала своје две раднице и јавила им да тог дана не долазе више на радно место јер је одјавила своју фризерску радњу. Миља је то учинила без најаве, а судбина злосрећница са 20 и 15 година радног стажа препуштена је њиховој сналажљивости. По Закону о личном'"раду, радни однос раднику престаје од дана одјављивања радње, па Миља може мирно да спава.

Поменуте приче двоје радника, једног газде и случај две отпуштене фризерке можда нису типичне. Али, чини се, опомињу.

— Само у правној држави може се решавати и решити оно што се сада ради у приватном сектору. Инспекције с којима сарађујемо не могу да покрију све. Пре, безмало, два месеца тражили смо, а још чекамо одговор, од Скупштине града да формира посебне инспекцијске службе за овај сектор. Ово тим пре што су казне за непријављене раднике више него комичне. Инспектори тако несавесне послодавце за непријављене раднике кажњавају најчешће са две „црвене“. А у поменутом закону наводи се да казна за овакав поступак износи од 4-5.000 динара, што је такође мало — упозорава Костић.

Време процвата приватног сектора очито долази, док се друштвени и те како љуља и грца у мукама. Верујемо да држави није свеједно да ли ће јој каса бити празна или не. Исто тако, питамо се коме је у интересу да се не плаћају праведни порези. Јер, како рече наш саговорник, не би ваљало да данас — сутра сви будемо приморавани да постанемо „инспектори“. Изгледа ће нас, ако се овако настави, на ово натерати празне државне касе. Очито је да је држава подстицајним мерама хтела да повећа запошљавање у приватном сектору. Ако је само на томе стала, посао једва да је и започела. Општи колективни уговор у Србији тек што је потписан. То је и добра шанса не само за запослене код приватника, већ и за државу. А можда и

У НЕДЕЉНА БОР: субота-недеља 15-16. децембар | aa |

страна

Tri budućnosti za Srbe

Dakle, nacionalni kulturni identitet s jedne strane i socijalni kulturni identite 5 ge strane temeljno su ishodište u rješavanju svih otvorenih pitanja srpske kulturne а | nomije u Hrvatskoj. Pri tome, kao i u svim drugim vidovima, valja imati na umu da у nomeni inter-kulturnosti u prožimanjima ova dva identiteta realiziraju i individuly kolektivno, u neograničenom mnoštvu mogućnosti. i |

Neizbježnim stvaranjem srpskih nacionalnih institucija u tom se smislu ništa M smjelo promijeniti jer i srpske nacionalne institucije u Hrvatskoj trebaju biti зато ji od činilaca srpsko-hrvatskog (hrvatsko-srpskog interkulturalizma i u Hrvatskoj imaj vom etničkom prostoru jednih i OLOBIJU u mjeri i na način koji su primjereni пау nim i kolektivnim potrebama jednih i drugih, ne dovodeći u pitanje izvorna kultu, prava ni jednih ni drugih. . O Bu E |

Primjena navedenih načela pretpostavlja da svaka kulturna institucija, Beovim tome kako je atribuirana, može biti i činilac interkulturalizma i činilac multikultun,| ma, što je suštinski važno u praktičnom smislu.

Ugašene institucije

Kada je riječ o Srbima u Hrvatskoj, valja imati na umu da je procesima moderni je društva i integracije nacije od kraja 18. do početka 20. stoljeća, a naročito "krajem | ·početkom 20. stoljeća, stvoren veliki broj srpskih kulturnih institucija, u najširem smi Njihova je djelatnost velikim dijelom zabranjena tokom prvoga svjetskog rata, ali jem go važnije da su jugoslavenskointegralističke ambicije političke i kulturne elite Srb Hrvatskoj u razdoblju od 1918. do 1927/8. godine glavnim razlogom da se Srbi sami o ču svoga nacionalnog kulturnog identiteta, ponajviše na vlastitu štetu. U razdoblji, 1935. :: 1941. godine, na osnovu nove nacionalne politike Samostalne demokrati stranke i potom od 1943. do 1945. godine, na osnovu nacionalne politike Narodno; bodilačkoga pokreta Hrvatske, obnavljaju se srpske kulturne institucije i djelatnosi Hrvatskoj, šireći se u razdoblju od 1945. do 1948/50. godine i postupno se gaseći ili пе jući zabranama. ~ 4 i |

Međutim, bilo bi vrlo pogrešno u povijesnom smislu, ako bi se prihvatile tvrdnji „izgubljenom vremenu“, „kulturnom genocidu“ itd. jer se u čitavome tom razdoblju s raju i brojne trajne vrijednosti kulture Srba u Hrvatskoj, bilo u sociokulturnom hn, skom, bilo u naciokulturnom srpskom smislu. И

U promijenjenim povijesnim uvjetima poslije višestranačkih izbora 1990. Bodim, svega što im slijedi, sasvim je izvjesno da je nužno stvaranje srpskih nacionalnih instit, cija u Hrvatskoj u elitnoj i masovnoj kulturi u znanstvenoistraživačkom radu, u odgoju, obrazovanju, u masovnim medijima itd. ela

Pri tome nema razloga ne obnoviti bilo koju tradicionalnu instituciju u Srba u Hrnai skoj, pod uvjetom da i strukturalno i funkcionalno bude usklađena s novim naciokultu nim potrebama i da bude činilac interkulturalizma i multikulturalizma. Samo takva Siti teška orijentacija u kulturnoj politici Srba u Hrvatskoj može biti u njihovu suštinsku interesu i pouzdana osnova ulaska u nove inicijative, primjerenije potrebama vremtn Svako od rješenja isto tako mora imati i svoje individualne i svoje kolektivne aspek! kao i teritorijalne. Pri tome isto tako nema nikakva razloga паризан Био Који ћгуакк kulturnu instituciju i to iz bilo kojeg važnog razloga (...). ,

Kada je riječ o službenom nazivu jezika u Ustavu Republike Hrvatske, Srbi u Hrva skoj nemaju ama baš nikakvog prava niti potrebe dovoditi u pitanje volju velike većin Hrvata da svoj jezik nazivaju jednostavno „hrvatski“, kao što ni Hrvati u Hrvatskoj n maju nikakva prava, niti potrebe, dovoditi u pitanje jednostavni naziv „Srpski jezik“, tim što ni jedan ni drugi naziv ne bi trebali dovoditi u pitanje sociokulturno jedinstvo j zika Hrvata i Srba u Hrvatskoj. Nazive „srpsko(—)hrvatski“” ili „hrvatsko(—~-)srpski” Sri u Hrvatskoj ne bi trebali upotrebljavati upravo zbog nužnosti osiguranja što je moguć povoljnijih uvjeta suradnje u razvoju jezika između Srba i Hrvata u Hrvatskoj. |

Jezik u znaku tolerancije

Što se tiče pisma, temeljni je interes Srba u Hrvatskoj da afirmiraju svijest da suit 'rilica i latinica pisma kulture Srba u Hrvatskoj, s tim što prvo ima.'izrazito пастокићит . konotacije, a drugo sociokulturne. Srbi u Hrvatskoj nemaju razloga odricati se bilokoji | ga od njih. Svaka odluka u tom smislu neizbježno bi imala katastrofalne posljedice.| skladu s modelom švedske kulturne autonomije u Finskoj, svaki hrvatski državljan ] srpske narodnosti morao bi imati ustavno zajamčeno pravo službene upotrebe srpsk | jeezika i ćirilice, dok bi sve one općine u Hrvatskoj koje imaju više od 8 odsto srpsko ( stanovništva (odnosno više od 3.000 žitelja srpske narodnosti) bile dvojezične, iz hni ske i srpske perspektive, sa zajamčenom ravnopravnom upotrebom latiničnog i ćirili } nog pisma. Ovo načelno pravo, možda s nekim drugim kvantitativnim limitima, ne} «с trebalo biti sporno, ali će biti sporno što ono konkretno znači. Sve dok se ne котрап u ju i ne dovedu u neke razumne odnose jezičke potrebe Hrvata u Hrvatskoj i izvan пе 1 a u Srbiji i izvan nje, Muslimana u Bosni i Hercegovini i izvan njih, Crnogoraca u Cr Gori i izvan nje, i ne dogovore određena načela jezičke politike, prethodno navedena || tanja će biti otvorena, sa svim neizbježnim implikacijama, još izraženijima u ргегрози! ljenoj rekonstituiranoj jugoslovenskoj zajednici. U svakom slučaju, Hrvati i Srbi u Hr skoj jedni drugima međusobno duguju što je moguće višu razinu tolerancije, odnosno,} M zičke kulture.

Sadržaje i načine ostvarivanja svojih kolektivnih nacionalnokulturnih prava Srba! Л Htvatskoj moraju ostvarivati udruženo i zbog vlastitih interesa i zbog komunikaciji је hrvatskim društvom i državom, ali i zbog komunikacije sa srpskim činiocima iz с Hrvatske. U tom je smislu neizbježno stvaranje Srpskog kulturnog saveza, organizirani| na načelu individualnog i kolektivnog (društvenog, institucionalnog itd.) učlanjivanja što je moguće samostalnijeg i poduzetnijeg djelovanja na svim razinama od mjesnih #% | jednica dalje. Bio bi to prije svega prostor osmišljavanja inicijativa u kulturi, znanosi

odgoju i obrazovanju, masovnih medija itd., s odgovarajućim savjetima i izvršnim tijel у

djeluje (ruralni ili urbani, razvijeniji ili nerazvijeniji, manje ili veće koncentracije 619" stva, starije ili mlađe populacije, veće ili manje kulturne baštine itd.), primjeravali bi * sadržaji i načini rada, tipovi organizacije itd (...) | |

| а | К j \ j ск | ве

Srpski kulturni centar u Zagrebu

о

(80) Mnogo će veći problem biti nerazvijeni dijelovi Hrvatske, gdje je kulturni st смо dard Hrvata i Srba općenito Izuzetno nizak, o čemu svjedoče i egzaktna istraživanja Z Ma

bi ga iscrpnije istražiti i učiniti poznatim javnosti.). | Inače, u izgradnji kulturne „infrastrukture“, uz odgovorajuće zakonske olakšice (kd su ЈЕ пој u razvijenim zemljama) valja podržavati sve tipove vlasništva i род! бе zetništva (... | Kada je riječ o kulturnoj „infrastrukturi”, što se udruženja tiče, nužno je obnoviti ni и Srpskog kola u ruralnim ambijentima. Društvo je osnovano 1903. godine, a djelovalo na vrlo širokoj osnovi i poslije Prvoga svjetskog rata. Obnovljeno je kao Seljačko kol 1936. godine, ekspandirajući u svojim djelatnostima do 1941. godine. SKD „Prosvjeti. osnovnano u Glini, 1944. godine, njihov je legitimni nasljednik, sve do zabrane djelovi nja. | U promijenjenim povijesnim uvjetima, s obnovom djelatnosti SKD „Рговујега“ ко, sve više ima ambiciju razvijati se kao društvo koje će zadovoljavati kulturne i znanstveli istraživačke potrebe urbane srpske populacije u Hrvatskoj, mišljenja sam da je nužno 0 OVOJ rad izvornoga Srpskog kola, dakako, primjerenoga sadašnjim potrebama гигај“ ма. opulacije. ea | 6 U urbanim ambijentima nema razloga ne podržavati osnivanje bilo koga društva bi To je se registrira u skladu sa zakonskim odredbama. Uostalom, već ima nekoliko takvi а društava, a izvjesno je da će ih biti još više. Poželjno je da se sva udruženja u Srpski k! 09 turni savez, kao kolektivni članovi, tim više što na taj način mogu osigurati i povoljm -\Oc uvjete vlastite promocije. | Trenutno je krajnje kontroverzno pitanje Muzeja Srba u Hrvatskoj, ali nema razloj, da se i ono ne otvori, imajući u vidu sve što je učinjeno posljednjih godina. Isto se одпо i na „Prosvjetinu“ Centralnu biblioteku sa Arhivom. Izvjesno je da u Zagrebu, pa i dI i dje u Hrvatskoj (npr. u Osijeku, Karlovcu, Zadru) trebaju postojati specijlalizirane па teke (Serbica), u kojima će se sistematski prikupljati itd, publikacije u vezi s Ре | Vi Кра kulturom srpskoga naroda općenito, i Srba iu Hrvatskoj posebno. Uz takve bibliote 1 ( Ма ljalo bi utemeljivati i rukopisne zbirke na temelju ostavština Srba u Hrvatskoj, згуата у, . na različitim područjima, s tim što bi i navedene biblioteke i navedene rukopisne zbi | |