Borba, 07. 06. 1991., str. 9

O

ари

i | +

и

JUGOSLRUIJA

ŠTA SE DOGAĐA SA PREDSEDNIŠTVOM SFRJ

PETAK, 7. JUN 1991. GODINE 0

Članovi Predsedništva SFRJ nikada nisu bili stvarni reprezenti jugoslovenskog interesa, već samo zatočenici i čuvari

nacionalnog 0 Došli su do mrtve tačke, da li ih treba vraćati u život?

Predsedništvo nikada nije posedovalo stvarnu autonomnu političku moć i autoritet. Ono je, s jedne strane, trebalo da pokaže kako je uspešno rešeno nacionalno pitanje u Jugoslaviji (jer svaka je nacija imala svog predstavnika), i s druge strane, je bilo centar državne blokade, a ne centar njegovog funkcionisanja. Ono je bilo još jedna balkanska pijaca na kojoj su se torbari nacionalnih interesa mogli cenjkati i jedni drugima prodavati rog za sveću, međusobno se ometajući, trudeći se svim silama da ne dođu do jedinstvenih odluka.

Dok je Tito bio živ Predsedništvo je bilo deo njegovog protokola, nekakav servis i ćutljiva svita koja je imala svoj miran život vođinih miljenika. Posle Titove smrti ono je pod patronatom Partije, a pošto je cela država bila partijska, normalno je bilo i da njen vrh bude opet jedno lice Partije, neka vrsta državnog Politbiroa. Ta veza je strogo kontrolisana selekcijom kadrova i njegovi članovi su bili kooptirani članovi najviših partijskih tela (saveznih ili republičkih). Bavili su se poznatom alhemijom: da od partijske volje prave državne odluke, od interesa jedne partije — interes cele države.

„Najuspešniji“ osmerac

„Najuspešniji“ osmerac je bio onaj izabran 1984. godine (Branko Mikulić, Lazar Mojsov, Stane Dolanc, Nikola Ljubičić, Josip Vrhovec, Veselin Đuranović, Radovan Vlajković i Sinan Hasani). Oni su uspeli da krizu jedne Partije pretvore u krizu cele države, zaustave reforme i ekonomsku stabilizaciju i da prirodni nagon samoodržanja države potpuno umrtve. Poslednja mogućnost da se država otrgne iz agonijskog zagrljaja Partije je potrošena blokiranjem vlade Milke

Planinc i slanjem iz Predsedništva države na mesto premijera ideoloških kabadahija Branko Mikulić koji je pokušavao dve nemoguće stvari — da nauči savremenu ekonomiju i da partijsku želju za statusom kvo pretvori u privrednu reformu. On je zajedno sa Predsedništvom države prilikom svakog koraka išao na posvećenje u Centralni komitet Partije. Najviši organi države bili su utopljeni u jalovu arhaičnu kolektivističku proceduru u kojoj se nisu kreirale spasonosne odluke, već se prolazilo kroz torture saglasnosti ili nesaglasnosti oktroisanih provincijskih inadžija, političkih pigmeja i plemenskih birokrata.

Komunistički i palanački strah od pojedinca, obožavanje svemoći kolektiva, podozrivost od prevladavanja jednog nacionalnog, interesa (a naročito srpskog), imitiranje sovjetskog modela — su uticali da se najviša državna institucija pretvori u nešto takvo „originalno“ što savremeni svet ne poznaje 1 što Je sa stanovišta politike i psihologije potpuno neprirodno. Predsednik je pretvoren u Predsedništvo, i svaki član Predsedništva ie i predsednik i deo Predsedništva istovremeno, on je i ličnost i kolektiv, otelotvorenje nekakve mitske simbioze. Kao što Šiva ima nekoliko ruku, ili mitske spodobe nekoliko glava tako je. Jugoslavija imala osam šefova države u isti čas, ali na različitim mestima. Kada svi uđu u kabinet oni su Predsedništvo, a čim se raziđu i bilo ko od njih ode na kakvo javno mesto — postaje šef države. Predsedništvo je bilo neka vrsta destilisane Skupštine, samo oslobođeno cele odborske skalamerije. Upravo kao i delegate velike Skupštine njih su birale republičke skupštine, tako da nikada nisu odgovarali jugoslovenskim građanima, niti saveznim institucijama već isključivo

:2%

PRVOBORCI RASKOLA: Predsedništvo

SFRJ

svojim republikama. Prirodna veza između savezne Skupštine i saveznog Predsednika je bila presečena. Praktično, ni jedna federativna jedinica a ni sve zajedno nisu imale saveznog šefa države, Jer je on (ili oni) bio pod direktnom ingerencijom svoje republike. One nisu bile podređene najvišoj državnoj instanci već ona njima. Članovi Predsedništva nikada nisu bili stvarni reprezenti jugoslovenskog interesa u zemlji i inostranstvu, već samo zatočnici i čuvari nacionalnog, kao

i blokatori bilo koje jugoslovenske simbiоте. бета Кагдеђапа

Predsedništvo SFRJ je konačno autirano putujućim samitima šest republičkih lidera.

Potpuna je besmislica tražiti da Predsedništvo i dalje deluje, jer rasulo u njemu pokazuje da celi institucionalni sistem dogovorne ekonomije i dogovorne politike treba menjati. Taj sistem apsolutno nije adekvatan sadašnjim jugoslovenskim prilikama. Svojevremeno zamišljen i uspostavljen da bi se Jugoslavija rasturila, on danas niti može da je objedini, niti da je razdruži do kraja. A Predsedništvo pokazuje tajnu nameru ustavotvorca iz sedamdesetih — samo što je račun pravljen bez krčmara. Naime, kada su ı autonomne pokrajine uspostavljene kao federativne jedinice, i kada su njihovi predstavnici postali članovi Predsedništva, odnosno šefovi države, računalo se da će pretvaranje pokrajina u republike ići mnogo brže, ili da će pomeranjem gravitirajućeg političkog polja ka severozapadu zemlje one biti izvučene iz krila Srbije. U finišu se to nije dogodilo i Srbija je u Predsedništvu to pretvorila u svoju prednost dobivši praktično tri predstavnika.

Bušovo telefoniranje Anti Markoviću pokazuje da su i u svetu svesni da je jedini živi centar jugoslovenske integralnosti u vladi, a ne u kolektivnom šefu države. Predsedništvo je deo arhaične kardeljijanske šeme koja je i generirala i pojačala krizu u zemlji i pokušala da razdruži nacije koje po svojoj geografskoj, istorijskoj i političkoj prirodi treba da ostanu

·zajedno. Funkcionisanje Predsedništva

SFRJ je konačno svedeno na mrtvu tačku. Da li mrtvaca treba oživliavati? M. ĐORGOVIĆČ

Borba istražuje

DA LI SE GLAD OPASNO ŠIRI JUGOSLAVIJOM?

ıa pra?

Prema nekim istraživanjima danas u Jugoslaviji ima šest miliona gladnih usta, ali i sve više onih koji su na samoj ivici bede 0 Siromaštvo se seli u gradove, u kojima bez plata i penzija ljudi sve više posežu — za kontejnerima.

Siromaštvo je zagazilo među nas, ili smo mi zagazili u siromaštvo, svejedno, a da nam je to tek nedavno postalo sasvim jasno. Odjednom smo se uzbudili kada je neko rekao da se čak četvrtina Jugoslovena može smestiti u kategoriju sirotinje. To je ona kategorija stanovništva koja, po definiciji, živi tako da nema ni najosnovnija sredstva za minimalne životne potrebe. У

A siromaštvo, sirotinja, beda — пагоvimo to kako bilo — nije od juče. Naime, kako piše u studiji „Analiza siromaštva u Jugoslaviji“, siromašnih je u Jugoslaviji još 1987. godine bilo 3,4 miliona, što je činilo nimalo zanemarljivih 17,2 odsto ukupnog stanovništva zemlje. U međuvremenu, povećavajući se po godišnjoj stopi od 4,1 odsto, sirotinja je do 1989.

Avet narodnih kuhinja

Siromaštvo, ipak, nikoga ne zaobilazi, iako je njegov regionalni raspored veoma različit u zavisnosti od razvijenosti pojedinog područja. Tako je u Sloveniji udeo siromašnih u ukupnoj populaciji iznosio samo 2,9 odsto, u Vojvodini 8 odsto, Hrvatskoj 14,4 odsto, a u Srbiji (tzv. užoj) već 21 odsto. Slede Bosna i Hercegovina sa 27,3 odsto, pa Crna Gora sa 34,2 i Makedonija sa 35,2 odsto siromašnih. Konačno, na Kosovu se među siromašne računa čak 81,9 odsto stanovništva. godine porasla na 5,3 miliona, ili 23,6 posto ukupnog stanovništva zemlje. Dakle, krajem pretposlednje decenije 20. veka u Jugoslaviji je jedna četvrtina stanovništva živela u bedi. Danas ih je, međutim, mnogo više. Samo gladnih је, ргета пеkim istraživanjima oko šest miliona. A među njima nisu samo oni što moraju primati neku vrstu pomoći, premda je sada bar 30 odsto jugoslovenskog stanovništva u OVOJ grupi.

Radnici — najsiromašniji

Siromaštvo se širi i na druge kategorije uključujući tu i oko milion i po nezaposlenih, među kojima je i oko 400 hiljada radnika za čijim je radom prestala potreba (tzv. tehnološki viškovi), kao i oko milion onih koji neće Još dugo biti u radnom odnosu zato što rade u preduzećima pred stečajem. Među onima koji primaju kakvu takvu platu je milion radnika na „minimalcu“ i dva miliona čiji su lični dohoci ispod proseka. Redove sirotinje sve više popunjavaju penzioneri, kao i onih 700 hiljada građana bez krova nad glavom.

Siromaštvo se širi sve više i među zaposlenima, odnosno seli iz sela u grad. Drugim rečina, menja se socio-ekonomska struktura bede, te ona od dominantno poljoprivredne postaje dominantno urbana.

Ovo bi trebalo da brine i određene vladajuće strukture u društvu jer urbana sirotinja, ili ti klasični proletarijat, danas čini gotovo polovinu svih siromašnih.

Siromaštvo gradske populacije nosi sobom mnogo veći rizik od socijalnog

„ bunta. Kada je naime, sirotinja većinom

Vreme golog života

Radno mesto, koje je doskora značilo sigurnost, više ni samo nije sigurno. Sam rad se pri tom sve manje vrednuje i sve je manje toga što se radom može obezbediti.

Primera radi, za kilogram jabuka je ovog februara bilo potrebno raditi čak 31 minut, a za 200 grama čokolade već tri časa i 24 minuta. Potrebno radno vreme za kilogram hleba je bilo 16, a za litar ulja 35 minuta. Muške cipele mogle su se zaraditi za dva dana i šest časova rada, mašina za pranje rublja za mesec i 12 dana, te kolor televizor za mesec i 20 dana. Za svaki kilovat električne energije Jugosloven sa prosečnom zaradom mora da radi dva minuta.

Kako je automobil već skoro nezamisliv luksuz, on iziskuje i najviše rada. Za njegovu kupovinu potrebno je 19 meseci i tri dana, te dodatnih 16 dana i šest časova za obavezno osiguranje, osam časova i 23 minuta za tehnički pregled, dva

dana i dva časa za komunalnu taksu,

dva časa i i 28 minuta za pranje vozila i četiri časa i osam minuta za svaki radni čas mehaničara.

raspoređena po poljoprivrednim, pa i mešovitim domaćinstvima, ona uvek ima mogućnost da se makar prehrani sa svojih gazdinstava, te nema opasnosti po poredak. Kada, međutim, siromaštvo počne da puni gradove, onda je socijalne nemire još jedino moguće na neki način preusmeriti, što je uprayo recept koji, za

sada uspešno, primenjuju naši nacionalni lideri.

Avet narodnih kuhinja

Dokle će siromaštvo moći da raste, a da ne izazove neku vrstu reakcije Osiromašenih, zavisi najviše od toga dokle se može spuštati donja granica naših minimalnih potreba. Ono što su danas minimalne potrebe ljudi u razvijenom svetu, za nas je odavno već luksuz. Tako prosečna plata jugoslovenskog radnika služi tek za prehranu, dok su već struja, grejanje i druge, takođe neophodne, potrebe postale problem. A u pitanju je prosečni lični dohodak. Kako sastaviti kraj sa krajem kada je plata ispodprosečna, kada se ne prima redovno a postalo je gotovo uobičajeno da kasni i po šest meseci. Ili, kada se uz zakašnjenje primi tek zajamčeni dohodak. Kako se snalaze porodice u kojima je zaposlen samo po jedan član, a ponekad i nijedan?

Na ova pitanja je teško odgovoriti, ali pada u oči da je na jednom od transparenata koje su nosili metalci Bosne ı Hercegovine štrajkujući ovih dana, pisalo i ovo: „Hljeba, gospodine, hljeba“! Je li to znak da nam se zaista pokazuje ono najružnije lice bede? Ono koje prekopava po kontejnerima, koje na ulice izvlači sve više prosjaka, ono koje stvara redove pred tzv. narodnim kuhinjama (dok bi mnogo adekvatniji naziv bio sirotinjske kuhinje). To je ono lice bede koje će morati uskoro da potraži neki izlaz. Izlaz koji može biti i krajnje nasilan, ako se zanemari, ali i tragičan, ako je nekome do toga uopšte još stalo.

E. PETRONIJEVIĆ