Borba, 28. 02. 1992., str. 16
= ње 16 ПЕТАК, 28. ФЕБРУАР 1992. TOJUMHE
ЦЕВ
ља У свету
Лорд Карингтон је још једном посетио Београд да би са председником Србије Милошевићем разговарао и о крајинама, и о Босни, и о Косову, а да се не састане са представницима још постојеће Федерације, па чак и да не помене Југославију. А Е
Европска заједница се, истовремено, преко свог председавајућег — Португалије — и формално ангажовала за решење 6осанско-херцеговачке кризе, понудивши „кантоналну“ етничку формулу, да би се веома брзо нашла у „босанском лонцу“ са много мирођија и много непоузданих кувара. А то може бити много тврђи орах од крајина у Хрватској. Стварно чија је Босна — југословенска, турска, аустријска, европска, српска, хрватска — када је већ толико заинтересованих и када се у Сарајеву концентришу и посматрачи и штабови ЕЗ и ОУН2 Да ли је то враћање у времена Берлинског конгреса када су кројене границе (и интересне сфере) на овим подручјима и да ли је то и формални крај КЕБС2
Знатижељном хроничару нашег времена тешко су могле промаћи и припреме француског војног контингента за одлазак у Југославију (у време док се у седишту ОУН још расправља о саставу мировних снага) уз изјаве меродавних функционера (укључујући и министра војног) да француски војници из састава за „брзе интервенције“ одлазе у онај део наше земље у коме би требало да заштите не мир и локално становништво већ „угрожене Мађаре“.
Ако им се већ и може опростити што не знају географију и национални састав источне Славоније, Срема и Барање како схватити својеврсну политичку ароганцију да се то чини уз сагласност и на захтев Мађарске и без претходних разговора и сагласности са одговорним југословенским органима који су, ваљда, позванији да о томе нешто кажу. Особито у контексту не само наших искустава из прошлости (када је Барања била окупирана од стране мађарских фашиста и савезника хитлеровске Немачке) већ и сасвим свежих искустава на нашим северним границама.
Многима од нас је, наравно, тешко схватити да сада Французи „воле Мађаре“ као што смо ми „волели Француску“ или да иза свега не стоји неки рачун (рецимо за испоруке француског оружја Мађарској) на штету Југославије. (Нису ли нас управо Французи 1918. зауставили на овим границама Барање, залажући се да се она уступи Мађарској2!)
Са таквим имиџом и захтевима тешко је обезбедити пуно поверење и кооперативност локалног српског становништва у Барањи и источној Славонији, што је једна од кључних препорука Савета безбеднсти. Друга ствар која збуњује је истицање у Паризу да је реч о специјалним снагама Француске за „брзе интервенције“ које су досад коришћене за ратне операције у бившим афричким колонијама као и у прошлогодишњем заливском рату против Ирака. И по својој припреми то нису мировне снаге по поимању ОУН, а Југославија, упркос свим напорима пропаганде у Паризу да докаже супротно, није агресивни Ирак који треба „пацификовати“.
Пише:
Ништа се, наравно, аутоматски не решава фарбањем у бело нечијих оклопних кола. Тешко је, што треба рећи, тврдити да иза свега стоји нешто више од лакоће ароганције која је својевремено толико револтирала великог Француза Де Гола у његовим односима са Англосаксонцима или Израелом.
Не лакше нам та лакоћа ароганције пада када долази из земље нашег региона с којом смо цео прошли век практично ратовали да би је натерали да се повуче и са којом смо углавном цео овај век успешно сарађивали уз велико разумевање. Тешко је поверовати да турски премијер Демирел има територијалних претензија на наше земље када прокламује стварање „новог турског света“ чији је један крај на Јадрану, а други на Кинеском зиду.
Пошто не може директно да се ангажује у новим независним азијским муслиманским републикама, Америци највише одговара да то уместо ње чини Турска, а не Иран. У одсуству већих економских ресурса, Турци сматрају да највише могу да учине на културном плану, односно да се ослоне на заједничку културну баштину, па и на религију, што их неминовно води на враћање у прошле „славне векове“, али и на надметање са Ираном који је у томе у предности. Такво опредељење води Турску и на „фарбање у зелено“ у овом региону, полазећи пре свега од Албаније и Босне. У нашим условима распадања државе нама то може нанети највеће штете.
У свему томе готово је незапажено прошла мисија бугарског шефа дипломатије у Београду Ганева после његовог пута у Букурешт и уочи посете Скопљу. Софија се, наиме, јавља у улози новог пионира балканске сарадње на принципима КЕБС, односно на очување статус квоа и поштовању националних граница. Да би свему дала „европски“ карактер, Бугарска је недавно предложила да се конференција „балканског КЕБС“ одржи у Швајцарској која је одмах прихватила понуду. Невоље са Бугарском, међутим, почињу на Балкану где Софија форсира даље разбијање Југославије и сарадњу балканских државица под патронатом Бугарске и Грчке, што је далеко од реалности. Осим тога Европи, а изгледа и Америци, далеко је ближи концепт великог споразума а ла Берлински конгрес са Немачком (или Турском) у главној улози као гарантима новог поретка.
Бладо ТЕСЛИЋ
„БРИТАНЦИ ОДМАХ НАПОЉЕ“: Шкотски зид
шкотска НА ПУТУ НЕЗАВИСНОСТИ!
о"
аи не
с
Суверена Шкотска била би на тридесетом месту међу најбогатијим државама си Британије виде велику опасност и смањење утицаја земље на европска и светск'
уре вискија могло би да се нађе на
средини заставе нове, суверене
државе. Јер, ако би се Шкотска издвојила из Велике Британије, извоз пића популарног широм света постао би један од темеља њене независности. Скоро две милијарде фунти годишње зарађује Шкотска од продаје вискија.
Мако вирус национализма и државне независности хара истоком Европе, тешко да је било ко и помишљао да би на острву које од Европе дели Ламанш одједном могло бити више од једне државе. Да је вирус „прешао“ канал многи су сазнали тек када је за викенд британски премијер Џон Мејџор на предизборном скупу конзервативаца у Глазгову упозорио да би „евентуални излазак Шкотске из Велике Британије био велика опасност“, те да би могућа сецесија смањила утицај Британије на европска и светска збивања и „ослабила две нације, енглеску и шкотску које су, у унији, утицале на историју“.
Док премијер позива на разборитост, шкотско издање „жутог“ дневног листа „Сан“ у седмостраном специјалном додатку позива Шкотланђане да се „усправе“ и „поново настану као нација“ те да „збаце ланце Уније“. Један од аутора корумпираним назива племство које је допустило да 1603. године дође до уједињења шкотске и енглеске краљевске куће, те да 1707. Унија „стопи“ и два национална парламента у један, онај у Лондону. Као доказ шкотских способности још се наводи податак да је први човек на Месецу, Нил Армстронг био Шкотланђанин, а национални понос требало би да буде и чувени „агент 007“ — Шон Конери.
Нису „гори“ од истока Европе
И озбиљнији листови, међутим, баве се све више темом независности Шкотске. Лондонски „Тајмс“ у уводнику закључује да су „Шкотланђани грађани једне нације са
исто тако израженом културом и идентитетом као и народи десетине нових држава на истоку Европе (...) Садашњи шкотски положај у краљевству је на дуге стазе неодржив“. Единбуршки дневник „Скотсмен“ организовао је недавно дебату о теми „Шкотска на раскршћу“ коју је директно
_ преносила станица ББЦ Шкотска. Слушао-
ци су могли само да се диве, или чуде, коликим је аплаузима присутна публика „обасипала“ националистичког вођу Алекса Селмонда.
Али, сва ова медијска гужва није тек дим без ватре. Испитивање јавног мњења које је спровео „Глазгов Хералд“ показује да 55 одсто Шкотланађана жели независност. Пре десет година било их је тек око 25 одсто. У говору пред торијевским „колегама“ у Глазгову, премијер Мејџор је ипак рекао да ће Шкотска моћи да напусти Велику Британију несметано, уколико је то жеља њеног на-
· рода.
Несимпатије Шкотланђана према моћном „суседу“ на југу старе су колико и шкотска историја. Пре више од шест векова забележено је у „Декларацији из Арброута“, повељи шкотског националног покрета: „Ми се не боримо ни за славу ни за 60гатство ни за част, већ само за слободу. Никад, ни под којим условима нећемо се покорити енглеској власти“. Но, та су времена далеко. Након њих су уследили векови славне британске, дакле шкотско-енглеско-ирско-велшке историје. |
Национализам у Шкотској оживео је шездесетих и седамдесетих година. Удео Шкотске националне партије (СНП) у гласовима у Шкотској порастао је са 1,3 процената у 1945. години на преко 30 одсто (само шест мање од лабуриста) 1974. Те године су се три главне политичке партије сложиле о потреби останка Шкотске у Унији, али и о
"потреби преношења права на изабрани шкотски парламент. Лабуристичка влада је ·
ово хтела да „препусти“ народу, али је одредила да за установљење шкотског парла-
мента мор ДЕ рендуму је | то било сами Колонија) Тачер
Данас је пуну незавр ристи и ли: нак земље | · ског парлавг основали де на конш Парламент“ ном, спољн= тањима ит ком политт ственом па талим питаг
Шкотска 5: је побуђена»: гарет Таче» третирала Е пуно је унији“ ја. Од 71 Ре пре 25 годи“ чин десетку „колонијалт тастрофалне: острва, „оке за и то годијј у остатку 365 али је очекћ тала. Од тај ја нови замми
Упркос риу привреда де: = у бољеми СНП и среје да би незав: предности.“ ! = 790. држај лијарди фу“
Замислите каква је то била дрскост и препотентност када је недавно један високи јапански функционер оптужио америчке раднике да су — неписмени!2 Американци су, с правом, били грдно увређени и разљућени, а оно што су одговорили на јапанске оптужбе — није за штампу.
Међутим, Организација за економску сарадњу и развој (ОЕЦД) потрудила се да докаже да неписменост америчке радничке класе „није усамљена појава“! Како Ројтер јавља из Париза, најновија студија ОЕЦД пружа „тамну слику“ о распрострањеној неписмености у развијеном свету и да то „успорава економски развој индустријских земаља“!
Према овој студији, најмање трећина радника би ус-
УЗГРЕД
Неписмев
пешније обавила свој посао кад би биле“ ље чита и пише. Тако, рецимо, подаци + \ говоре да само 62 одсто Канађана без Ту. та. Немачка комисија за УНЕСКО, па“ овој земљи има између 500.000 и три
мених, док у Шведској једној трећини таје — основно образовање!
A
рРУ
IN. Boska