Borba, 29. 01. 1994., str. 10

RŠTA ĆE BITIS NAŠIM DUŠA

Rambo u Ahilejevom oklopu

Zorica Banjac

ilans jednog rata ne svodi se samo na. Bol mrtvih i ranjenih i procenu materijalne štete; savremena psihijatrija kaže da mentalni poremećaji od kojih pate preživeli, vojnici i civili, predstavljaju veću prepreku povratku jedne zajednice u mirnodopsko stanje nego razaranja i fizička uništenja. Brojne studije, nastale povodom ratova u Libanu i Vijetnamu, pokazuju da je učestalost psihičkih poremećaja velika čak i kod osoba koje nisu direktno učestvovale u borbama i nisu lično doživele neko fizičko nasilje. Ove tihe ali dugotrajne posledice rata često se zanemaruju jer nisu tako očigledne i dramatične kao scene razaranja, smrti i masakra na bojištima. To bi najkraće rečeno bili zaključci niza posmatranja i studija, koje poslednjih decenija vrše specijalisti relativno nove naučne discipline — vojne psihijatrije.

Nijedan rat ne završava se u trenutku potpisivanja primirja: u dušama i u svesti ljudi on traje mnogo duže. Godinama nakon rata preživeli imaju košmarne snove, uznemirujuća sećanja, zastrašujuće asocijacije, psiho-somatske poremećaje, — da govorimo samo 0 „blažim“, ponekad neuočljivim sindromima.

Ahilov bes · Zločinački aspekt ratova u XX veku i serija terorističkih akcija širom planete proširili su repertoar psihičkih trauma. U obimnoj studiji „Traumatske neuroze“, koja je pre izvesnog vremena objavljena u izdavačkoj kući „Denočl“ u Parizu, autor Klod Baroa (Claude Barrois) rezimirao je sva dosadašnja istraživanja o mentalnim posledicama rata širom planete, zaključno sa 1988. godinom, tj. sa periodom kad se. smatra da se konačno mogu rezimirati tragične posledice dva okončana sukoba: u Vijetnamu i Libanu. Ovi sukovi po mišljenju stručnjaka, pružaju niz paradigmatskih primera za tumačenje svih sličnih iskustava u nizu planetarnih sukoba. (U registru ratova u Barovoj studiji nema najnovijeg rata u Bosni, jer je reč o posledicama okončanih sukoba: međutim sindromi i simptomi koji su zabeleženi u ovom ratu, univerzalni su i već viđeni.

Najdrastičniji primeri ratne fiksacije i

POVRATAK ZAROBLJENIKA KARLOVAČKE GRUPE

Klopka ža dobrovoljce

Ф лата тизтапја, удтпа гајпа 11 samo slutnja регопсе од 11 7агођјетка, da su Ih „naši“ namerno prepustili „nihovima”, uputivši ih U minsko pole, i da im je ргетја smrinom Каглот za „planirano. ubistvo Slpe Mesića" preinačena U Vremensku кагпи иргауо ·U угеme pobojšanja srpsko-hrvatskih одпоза

'Borislav Soleša

ludila su priče o ratnicima za koje rat nikada nije prošao i koji decenijama nakon primirja nastavljaju da se bore protiv neprijatelja, nesmanjenom žestinom. Podivljali japanski ratnici koji su tri decenije nakon okončanja rata pronalaženi u prašumama Jave, uvereni da rat još traje, svedoče koliko ono što Baroa naziva „hipnozom bitke i bojišta“, dubinski i definitivno menja mentalnu i socijalnu strukturu čoveka.

Još iz antike i ranog srednjeg veka zabeležena su svedočenja (istina, literarne prirode) o ludilu ratnika. Najstariji tekst te vrste, Homerova Ilijada“, u poglavlju poznatom kao „Ahilov bes“, daje opis nekontrolisane agresivnosti i ubilačkog besa koji

I posle rata — rat | 0 Мједап гаг пе 7аугзауа 5е и тепики polpisivanja primirja: u диза-

U priručniku „Ogledi o vojnoj hirurgiji“ iz 1863. godine, francuski lekar Lege (Legouest) pisao je: „Uočeno je da izvestan broj vojnika koji su učestvovali u krvavim borbama, a da sami nisu bili ranjeni, poka-

zuju nakon izvesnog vremena simptome '

delirijuma, besa, čak i demencije: to su posledice opasnosti kojoj su bili izloženi“. Doktor Milian (Milian) zaključio je, posmatrajući vojnike u Prvom svetskom ratu, da je stres koji se javlja posle preživljene bitke, pored straha, uzrokovan i jednom dilemom moralne prirode kod vojnika: „jurišati ili poginuti“. Većina post-borbenih stresova, kaže dr Milian, posledica je ogromne tenzije koja se u čoveku javlja

ma | u svesti ljudi on traje mnogo duže. Ceka li nas, | posle OVOg rafa, novi falas „jurišnika“, udi kojima je privikavanje na mir i rad feže nego

navika na smrf i bojište?

je obuzeo najvec » grčkog junaka tokom višegodišnje opsace Troje. Simptomi koje Homer navodi malo se u čemu razlikuju od Rambo-sindroma, post-ratnog ludila i nesposobnosti za adaptiranje na mirnodopski život, kakve su pokazivali veterani vijetnamskog rata.

Napadaj i umri

Ako se izuzmu opisi ratnog ludila (hipnoza bojištem) kod junaka velikih srednjovekovnih epova, prvi dijagnosticirani opisi psihičkih trauma prouzrokovanih ratom pojavili su se krajem XVII veka. Tada je vojni lekar Filip Pinel (Philippe Pinel) objavio „Lekarsko-filosofski ogled o mentalnoj alijenaciji“, a zatim su usledili radovi ratnih lekara, hirurga u Napoleonovim armijama, koji su prikupili, klasifikovali i pokušali da objasne ponašanje vojnika, učesnika velikih pohoda na Rusiju. Kod nekih od njih se, pod uticajem preživljenih strahota, javljala melanholija "i nostalgija

- koja je prelazila u apatiju, kod drugih je

rasla agresivnost i ponekad završavala demencijom, zabeležili su Napoleonovi lekari. Ova opšta podela na depresivce i agresivce, važi i danas za sve mentalno oštećene Žrtve ratova, vojnike ili civile. |

ps: deset meseci tamnice, od 13 marta 1993. godine do 12. januara 1994. „karlovačka grupa“ srpskih dobrovoljaca u ratu između Republike Hrvatske i Republike Srpske Krajine, došla je iz hrvatskih zatvora kući, u Srbiju. Planirano slavlje kvare im neke glasine, a pomalo su i tužni. Posebno kad znaju da su članovi „somborske grupe“ hrvatskih diverzanata, uglavnom jugoslovenski državljani, u Zagrebu dočekivani kao nacionalni heroji.

Gomila ranjenih za dva sata

Začuđujuće mnogo razumevanja srpski

dobrovoljci pokazuju za tamničare u Le- ~

poglavi, Karestincu, Remetincu i Karlovcu,

' i pored svih batina i poniženja koja su prošli u Hrvatskoj, kuda su otišli silom prilika ·

i pod nerazjašnjenim okolnostima — da bi robijali. Slobodan Marković, Branislav Đurašković-Pikaso, Radmilo Golubović-Golub, Sead Subašić, Jovo Životić i Milorad Senić (šestorica od 13 pripadnika „karlovačke grupe“), sa kojima sam se našao u Markovićevom stanu, shvatili su da je „vezanim“ puštanjem „karlovačke“ za „somborsku“ grupu počelo kakvo-takvo približavanje službenog Beograda i Zagreba. O krvavim danima početka rata i zatvorskim satima, tačno 306 dana, najpre razgovaram sa domaćinom, Slobodanom Markovićem, komandantom, veće jedinice čiji je deo bila i „karlovačka grupa“. Priča

>

između želje da pobegne tj spase se, i naređenja da maršira napred, tj. pogine.

to je rat moderniji i savremeniji to ve-_

ći broj ratnika i civila izlazi iz njega sa oštećenom dušom i psihom, tvrde rezultati istraživanja. Za vreme drugog svetskog rata više od četvrtine zdravstvenih problema vojnika, evakuisanih civila i izbeglica bilo је u domenu psihijatrije. Američki zvanični izveštaji kažu da je tokom rata u Vijetnamu (1965-1972) od 3.780000 američkih vojnika više od 800.000 njih imalo potrebu za psihijatrijskom pomoći, a da je nakon rata bar još toliki broj ratnika imao ozbiljne probleme da se adaptira na mirnodop“ske uslove i da se resocijalizuje.

U studiji doktora Žana Asafa (Jean Assaf) „Ratne neuroze u Libanu“ kaže se da je 30 odsto svih zdravstvenih problema tokom izraelsko — arapskog sukoba iz 1973. bilo psihičke prirode. Za vreme izraelske okupacije Libana iz 1982. godine 23 odsto obolelog stanovništva imalo je jake psihičke i traumatske poremećaje.

Osobe koje su pretrpele traume, agresiju, pretnje, boravak u zatvoru, bombardovanje, pucnjavu, prizore tuđih smrti i ranjavanja — čak i ako same ne postanu ag-

fresivci ili depresivci, dugo vremena nakon

— Bio sam mobilisan, najpre na 45 dana, pa na 15. Onda sam od 20. juna 1991. godine zvanično, kao dobrovoljac, prešao u formaciju Krajine. Vodio sam jednu formaciju, o kojoj ne bih sada pričao, prilikom oslobođenja Borovog Naselja i Vukovara, 15. septembra i 2. novembra 1991. Sa njihove strane su bile prave ustaške formacije, koje tako treba i nazivati bez zazora, jer su se oni tim imenom ponosili, zatim „Crna legija“, kao i u to vreme mnoštvo stranaca, Albanaca: Mađara, Hrvata iz Jugoslavije, Crnaca i Arapa. Drugog novembra pored mene gine 16 mojih drugova, a mene bomba ranjava u nogu. Bez ruke ili noge tog dana ostaju 42 moja druga.

Toliko boraca postaju invalidi u jednom danu!?

— Da, zapravo za dva sata, koliko je trajala borba.

O srpskim i hrvatskim istinama Marković je formirao stav: Е

— Naša propaganda je početnička u odnosu na njihovu. Oni govore i razmišljaju ovako: „Jugoslavija je kao država poznata i afirmisana u svetu, a Hrvatska nije, i moramo koristiti sve da to okrenemo.“ Na zemaljskoj kugli su vesti stizale kako su oni hteli. Trenutak kada smo mi uhapšeni takođe su iskoristili. Iste večeri je sestra jednog od naših uhapšenih, u Švajcarskoj, mogla gledati prilog HTV-a o „uhićenim četnicima“, među kojima je prepoznala brata.

rata imaju probleme psiho-somatske prirode (nesanica, košmarni snovi, poremećaji pamćenja, poremećaji varenja i meta-_ bolizma itd). -

Posle rata u Libanu, kaže se u studiji Kloda Baroa, 31 odsto preživelih pokazivalo je simptome potpune traumatske neuroze, 37 odsto ljudi imalo je probleme poremećaja identiteta, 11 odsto je povremeпо imalo psihotičke manifestacije — samo kod 10 odsto osoba koje su doživeli ratne strahote, bilo kao ratnici bilo kao civili, zabeleženo je potpuno odsustvo patoloških manifestacija.

Sve ratne traume liče jedna na drugu, ali od rata do rata, od zemlje do zemlje,

Vratimo se borbama u Lici. Tamo ste izgubili nogu, a kasnije i slobodu. Čitavo vreme ste za hrvatska glasila bili agresor, četnici. Kako vidite taj period?

Nišam „uvozni četnik*"

— Položaji moje jedinice bili su nekoliko desetaka kilometara od kuće roditelja moje Žene. Ja tamo nisam mogao biti nikakav „uvozni četnik“, „srbo-komunista“, „Jugo-četnik“ ili „agresor“, kako nas je nazivala hrvatska propaganda. To nije mogao biti niko od dobrovoljaca, jer smo se uverili da je taj narod tamo stradao. Sa hrvatske strane su uvek artiljerijom napadali noću, kako UNPROFOR ne bi mogao utvrditi o čemu se radi. Ni naša strana se nije posve pridržavala tadašnjih mnogobrojnih primirja. Čovek kome su poginuli bližnji, žena, dete, rođak, kome su zapalili kuću, je u posebnom stanju, psihički je slomljen i njemu je teško objasniti o kakvom se to primirju radi.

Kako je došlo do vašeg najtežeg ranjavanja? ;

— Dobio sam:·zadatak, iz komande, da izvršim jedan zadatak. Uleteo sam u minsko polje. Tačno sam znao gde se nalazim. Počeli smo da skidamo mine. Nekoliko smo ih već dezaktivirali, i onda je došla ona koju nisam video. Moja nesreća, a njihovo dobro maskiranje mine i — ostao sam bez noge. Ratnici to znaju, teško je u

M

није

"

' i + i