Borba, 29. 01. 1994., str. 11

, .

LE BALKANSKE KLANICEIV-V Plač bez suza

OVAN“

| РО.

postoje izvesne specifičnosti koje dokazu-

ju da se ljudska duša, njene reakcije i devijacije ne mogu katalogizirati i na njih primeniti univerzlana terapija.

Kozaračka bolest

Kako će reagovati preživeli i izbegli iz krvave bosanske klanice još se ne zna, kao ni broj ni jačina oštećenja na dušama ljudi. Po svoj prilici rat, koji od samog početka ima niz tragičnih-osobenosti (bratoubilački, vođen između dojučerašnjih prijatelja i suseda, bez pravih motiva i ciljeva, s velikim procentom hasilja, ratnog kriminala i dezerterštva) svakako će obogatiti svetsku literaturu novim tragičnim saznanjima i zaključcima. Čeka li nas novi talas „Kozarčana“, otkačenih ratnika kojima je privikavanje na mir i rad teže nego navika na _ smrti i ubijanje? Kako pomoći onim uznemirenim dušama za koje je rat bio bolji?

Bojana Popović

Mia je Hrvatica. Tata je Srbin. Ja sam ništa. Bio sam sa roditeljima u podrumu... slušali smo pucanje... majka je vikala na oca da to njegovi četnici ubijaju... otac se ljutio i gOVOrio da to njene ustaše kolju... ne znam ko je bio... kao da ih je i to što nisam znao ljutilo. i :

Ovako je svoj ratom razoreni svet opisao četrnaestogodišnji Filip, kada je kao „privremeni stanovnik Beograda“ — kako je rekao — neuropsihijatru Instituta za mentalno zdravlje u

FOTO: Z. SINKO

Beogradu dr Vidi Rakić. Osudu sveta ·

Tragična deca rata

kojem ne žele da pripadaju, u konfuiji identiteta koja je razorila mnoge pogotovo mešovite porodice, izrekla su najjasnije — deca, lečena u Institutu za mentalno zdravlje. : Zahvaljujući stručnjacima Ove Ustanove i psihijatrijskih bolnica iz Beograda, Novog Sada, Banjaluke, i Sombora u junu minule godine ob}av-

·ljena su potresna svedočanstva o psi-

hotraumama rata pod zajedničkim

nazivom „Stresovi rata“. | Psihijatri i psiholozi, i sami zbunje-

ni vremenom u kome su živeli — vre-

«“menom zla, mržnje i.brutalnog nasilja.

kako su istakli u pomenutoj knjizi

„E nagovestili su da već izraženi men- _talni:-poremećaji nisu — kraj. Jer, ka_Že prof. dr Jovan Bukelić, „sutra kada.

možda suza više ne bude, plakaće drugi organi“. A kada će doživljeni

:: pokolji, rastureni domovi, put u neku

novu sredinu, pogibija najbližih, pucnjava i krv, produbiti sada nevidljivu pukotinu u duši ljudi — još se ne mo-

_ те predvideti.

— Učinak tih sećanja, kaže prof. dr Svetomir Bojanin, naročito u mladih, pokazaće se tek kasnije kada se

udalje u dubine nesvesnih predela lič- .

nosti i ponovo jave u svesti kao fantazmatični sadržaji koji i dalje nose iste snažne emocionalne naboje. Oni pobuđuju sadržaje i individualnog i kolektivnog nesvesnog, koji ustvari i podstiču promene u ponašanju ljudi posle dramatičnih događaja u životu.

Izbeglištvo je kažu psihijatri, posebno traumatičan događaj koji izaziva jak osećaj istrgnutosti iz korena. Ono sobom nosi i znatan psihosocijalni rizik po mentalno zdravlje, pogotovo kod najmlađih ı adolescenata.

U ratnom vremenu svest o slobodnom ispoljavanju agresije, bez obzira da li se tome prisustvovalo, čitalo u novinama, videlo na TV, budi ı provocira sopstvene agresivne impulse. Međutim, najugroženija su deca koja su izgubila jednog ili oba roditelja, ili su od njih bila dugo odvojena, kaže dr Vida Rakić.

Sedmogodišnja Marina je sama sa

mamom. Tata je poginuo. Marina je dovedena na lečenje zato što na pomen smrti oca udara majku, razbija sve nove igračke. Jedino jako osećanje izraženo je ljutnja što nema svoje stare igračke. Doktorki Rakić je govorila da je ljuta na mamu zato što je „mama laže, jer ona stalno laže-i zla je“. Marina je međutim, imala saradnika u majci, za razliku od majke desetogodišnje Jasne koja je posle pogibije supruga postala ozbiljno depresivna i preplavljena sopstvenim bolom nije imala snage da primeti Jasninu tugu. — Posebnu traumu, kaže dr Rakić,

i može: se reći napad na unutrašnji ,

svet, predstavlja činjenica. da 210 dolazi od onih koji su doživljavani kao „ svoji“, kao bliske, često značajne OSObe. Upravo zbog toga su deca i adolescenti najugroženija kategorija.

„Sve je bilo dobro“, objašnjavala је svoj doživljaj devojčica iz Zadra. „Onda je došao ujak i kazao mami da ostavi tatu. Dosta je bilo sa tim, baš tako je kazao. Ostavi tog četnika i spasavaj ovo dete“. Tata je bio Srbin, radio u fabrici kao tehničar. Tako je saznala da je Srpkinja. Tada su majka i otac odlučili da dođu u Beograd. Ujak kao bliska osoba porodice u devojčici razotkriva neko drugo biće biće opasnosti i zla od koga se beži. U njoj se ustalasava vrednosni sistem, moralnost dobija i svoje naličje. Ovaj doživljaj, tvrde psihijatri, naseljavaće postepeno oblast predstava, zaodevaće se u neke druge fantazme i čežnje kojima trag neće moći da se prati.

Među izbegličkom decom stručnjaci osim jake uznemirenosti i straha, registruju sve češću napetost, tugu, povlačenje, zbunjenost, poremećaje ishrane i sna, govora.

Mnogo tužnih priča ispisano je u psihijatrijskim ordinacijama među izbeglim ljudima koje je rat primorao da napuste domove. Najugroženija su, tvrde psihijatri, deca. „Tragična deca, rata, kaže prof. dr. Jovan Bukelić, nesrećne žrtve ovog suludog rata već sutra će brojiti svoje i tuđe „jedinice nesreće“ i biće tragične sudije“.

minskom polju, između eksploziva i metka snajperiste koji vreba. Od 21. novembra do 17. decembra 1991. godine bio sam na lečenju. Na štakama sam se 19. decembra vratio u jedinicu. Ljudi su želeli da ostanem i ostao sam.

Onda vas 13. marta 1993. zarobljavaju. Kako ste to doživeli i preživeli?

— Išli smo po humanitarnu i tehničku pomoć po naređenju komande, a nekolicina je išla i na lekarski pregled. Radmilo Golubović je vukao tešku povredu butine, još sa baranjskog ratišta, ja sam bez noge, Sead Subašić je preživeo infarkt, i pored toga je ostao kao dobrovoljac, Zvonko Gljuk je išao na pregled bubrega. Nas trinaest krenulo je 13. marta u 5 ujutro za Beograd.

Sumnje u izdaju

— Bolela me je desna noga, jer baš nisam poštovao lekarske savete da se čuvam. Dremao sam na prednjem sedištu kombija „Tojote“, pored vozača Vladimira Jovanovića. Ostali su sedeli iza, neki i po podu. Negde u predelu Vojnića zaustavio nas je čovek u uniformi milicije Krajine i zatražio dokumente od vozača. Pored njega, u milicijskom „kecu“ su bila još dvojica uniformisanih ljudi, takođe milicije Krajine. „Nastavite samo pravo“, rekao nam je milicionar. Vozač Vlada je tuda već prolaZio pet-šest puta i ja nisam ništa pitao. Sa-

_ mo je vozač upitao milicionara „Zašto ne ovim putem“? a on mu je odgovorio da sc tu put popravlja. . И

Kao da sumnjate u savet tog milicionara Krajine?

— Posle desetomesečne, zatvorske analize, a raspravili smo sve o svakom detalju, reči i čoveku jasno nam je da je to urađeno namerno. Prolazimo našu, krajišku rampu, pa UNPROFOR-ov punkt da nas niko ne zaustavlja i, odjednom smo opkoljeni ustašama. Tek tada se pojavljuju dva Čeha i dva Nigerijca, iz UNPROFOR-a, i iako smo u „zaštićenoj zoni“, njih hrvatski vojnici odguraju, a nas skidaju do pojasa. Interesantno je da je istog trenutka tu ekipa HTV-a i CNN-a!? Kako? Zašto su i na srpskoj i na hrvatskoj strani bila skinuta uobičajena minska polja? Mesecima sam morao u zatvoru o tome razmišljati, a imao sam vremena. Svakog dana smo bili prisiljeni po petnaest sati sedeti na stolici. Bez pokreta, jer ih je to nerviralo...

No, da se vratim hapšenju. Tu oni rade svoje, dolazi njihov oficir, prete nam strceljanjem. Jedan od njih nam i puca iznad glave. Interveniše jedan Nigerijac. Psuju mu „majku majmunsku i da se vrati na drvo u Afriku“. Odvode nas u Karlovac. Ubrzo idemo za Kerestinac, gde nas čeka

prebijanje i teško mučenje. Šutiranje, uda-

ranje pesnicama i palicama, ispitivanje. Vezuju nam oči i stavljaju lisice na ruke.

Nastup na HTV-u

Imali ste i jedan „nastup“ na HTV-u? — Kad smo iz Kerestinca, onako izubijani, prebačeni u Karlovac, u ćeliju mi do-: lazi tv-ekipa: Donose cigarete, šibice, novi-

__ne, sve ono što nam inače nisu davali!”

aranžiraju sto. Na krevet — beli čaršaf. Meni dostavljaju 16 pitanja i — 16 odgovora. Predsednik Vojnog suda u Karlovcu, inače, brat Josipa Boljkovca, mi govori: „Od tebe zavisi život tvojih ljudi u zatvoru“. Čista ucena.

Dođe njihov novinar i kaže mi: „Gospodine Markoviću, na vaš zahtjev, mi smo došli da nam date izjavu“. Ja reagujem sa „Molim?...“, a on odgovara, nije važno. Kamera sve snima. Prelazi on na pitanja u kojima je bilo mojih odgovora i sa „Da“, Це su oni kasnije izmontirali kako su htei. Šta su vas pitali?

— Konstatacije protiv Miloševića, Šešelja, Draškovića i nekih naših lidera, uopšte, protiv Srbije. Zatim, sugestija da sam nogu izgubio od „četničke mine“, te da smo mi svi bili mobilisani i odvođeni. Isticano je da Srbija ubija svoje ljude koji neće u rat, da takvi preko noći nestaju. Maskarada, nameštaljka za HTV.

Volim sve Jugoslavije

Bratislav Đurašković — Pikaso, koji je završio razgovor sa pravnicom, sluša naš razgovor i uključuje se. Jedini od „karlovčana“ kaže da je u nekoj stranci, član je SPO. Najpre ga pitam o njegovim razlozima za odlazak u rat. A on će:

— Ja sam uvek bio za Jugoslaviju. I za bivšu, i za ovu sadašnju. Ja sam Srbin pre svega, a ı Crnogorac, Đurašković. Moj otac je prvoborac, nosilac „Spomenice '41", kasnije je bio i na Golom otoku. Kada je Метабка požurila: da. prizna Sloveniju i

Hrvatsku, to me utvrdilo u mišljenju da su oni i još neki u svetu glavni krivci za ove događaje na Balkanu. - |

HiOo sam sa prvom grupom dobrovoljaca koja je iz Beograda krenula u rat, u VI ličku. Bilo je nas 112, sa pukovnikom Milanom Milivojevićem. Bio je tu i Milić Milošević — Profa. Sada se priča o nekoj njegovoj televizijskoj izjavi, da je ubio jednog svog čoveka zato što je grupu naveo u zasedu. Ne bih o tome, ali znam да је Ргога u borbi bio hrabar. Sa njim, Francuzom, Robijom i još četiri čoveka, imao sam prvu pravu ratnu akciju. Ušli smo u neprijateljsku teritoriju, otkrili dva vojnika. Neko je bacio·bombu na njih i počela je borba. Bio je petak, 13. decembar 1991. Setim se horor filma „Petak, 13“. Kasnije je bilo lakše.

Do nas seda i Radmilo Golubović Golub, koji na zatvorske dane ima očito dugo promišljene odgovore:

— Trudio sam se da za vreme dok sam tamo potpuno iz svesti izbacim porodicu, decu, sve što mi je drago, da bih uopšte preživeo. Tražio sam da čitam. Tu nam je pomogao „Crveni križ“, morali smo tako govoriti, a ne krst. Oni su urgirali da nam se daju knjige. Kad smo došli kod jedne „fine“ gospođe u zatvoru da tražimo knjige za čitanje ona nam je odgovorila „Šta će vama knjige, vi ste iz inozemstva i ne razumijete naš jezik“.

— Moj najbolji drug je Sead Subašić, ali on posle svega ovoga ne treba da pro- meni veru To. je mnogo bitno, da=ostane =

7:

" NASTAVAK NA STRANI VI -