Borba, 30. 03. 1994., str. 14

ИДрокумемт

кој»

7 _HUM\RNITRRNO

11000 Becgrad, Terazije 6/ili, Tel. 3811/65B-430,Fax 646-341

УАВМО

Репдтекот ро tabanima

„Borba“ nastavlja da objavljuje izvode iz izveštaja Fonda za humanitarno pravo „o policijskoj represiji u Sandžaku u vremenu od oktobra 1993. до тата 1994. додате“, Као јеа-

no od mogućih svedočenja.

Zemljoradnik N. K. iz sela Rasno predao je pištolj 15. novembra kada su dvojica milicionera iz Novog Pazara došla u njegovu kuću tražeći automatsku pušku i radio stanicu, a uz put pitali da li je član SDA. Uzeli su pištolj uz pismeni poziv da sledećeg dana donese automatsko oružje i radio stanicu. Znajući da su bolje prošle komšije koje su kupili i odmah predali policiji traženo oružje, N. K. je na isti način postupio. Prilikom predaje automatske puške u policijskoj stanici dobio je potvrdu da je puška nađena i oduzeta prilikom pretresa stana. Nakon nekoliko dana, on i još desetak seljana dobili su drugi poziv da predaju oružje. Zajedno su otišli u SUP Novi Pazar.

N. K. posebno pamti sobu br. 7 u kojoj je doveden radi detaljnijeg ispitivanja: „Rekli su mi da izujem cipele i čarape i da sednem naopako na fotelju. Tukli su me pendrekom po tabanima. Nisam mogao da vidim ko me od njih tuče, morao sam da gledam u zid. Tražili su da donesem dva automata i 3000 metaka. Rekao sam da nemam. Došao je jedan u civilu, mlad, visok, široka čela. Kaže mi da je moj brat sve priznao. Nisam imao šta da priznam, samo sam im psovao majku. Otprilike oko tri sata popodne razapeli su me preko nekog šifonjera i vezali ruke lisicama i tu sam ostao oko dva sata. Opet, da donesem dva automa-

ta i 3000 metara i da kažem ko u

selu ima oružje. Pustili su me uveče s tim da posle praznika donesem oružje. Ništa nisam doneo.

Kad tamo Vlado Čorbić, Nikcla, Džemko. Nude me kafom i izvinjavaju se, kao pogrešili. Računaju mi kupljenu pušku kao dobrovoljno razoružavanje“.

Niša bez automata

O istoj tehnici ispitivanja govori i 68.godišnji seljak, član SDA: „Otišao sam u miliciju po pozivu. Kada i drugi iz sela. U hodniku smo čuli vrisku. Mene je jedan mali, srednjih godina, sa brčićima uveo u sobu i kada sam rekao da nemam ništa od oružja, on pročita da ja i moj sin imamo dve automatske puške. Inače moj sin je dva meseca pre toga otišao za Nemačku. Prebacio me je u sobu br. 36 i tu je počelo. Video sam da će da me biju. Šta ću, priznam za pušku M-48 koju sam pre rata kupio u Sarajevu. Nisu hteli da čuju za tu pušku, nego traže samo automat. Molio sam da me puste da kupim takvu pušku. Ništa. Onaj sa brčićima naredi da izujem cipele i čarape, pope me na stolicu, morao sam da čučnem na kolena i da okrenem glavu prema zidu. Udarao me pendrekom po bosim stopatiima. Ne znam koliko je trajalo. Pušten sam s tim da u petak predam oružje. Predao sam M-48, drugo nisam imao. Ovog puta samo su sc raspitivali za drugo oružje. Rekao sam da dođu i da sami prekopavaju, ja nemam. U Rasnom su na taj način razoružali 20 kuća. Ljudi su kupovali autommatske puške da bi ih predali miliciji. Više ne može da:se kupi puš-

ka. Svako čuva da bi imao šta da preda“.

Kao i mnogi drugi tako je i S. S. pragmatično reagovao. Shvatio je da sina može zaštititi od novih batina ako kupi pa policiji preda automat: „Ja i sin krenuli smo sa još desetak ljudi iz sela u miliciju. Tamo su od mene tražili da predam pušku M-48, automatsku pušku i 3000 metaka. Ja to nisam imao i nisam hteo da priznam. Zato su mog sina ubili od batina. On je bio u drugoj sobi i čuo sam kako ga tuku. Priznao je da ima oružje i 200 metaka. Tada su nas pustili, s tim što su nam dali vremena do petka da donesemo oružje. Dao sam 1900 maraka za M-48, automatsku pušku i 200 metaka. Više nam nisu dolazili. Ko ima oružje toga ne diraju, a ko nema taj gine“.

Prilikom pretresa kuće S. H. u Sjenici i oduzimanja 24 metka i lovačke puške za koju je imao dozvolu angažovano je osamnaest milicionera, tri inspektora u civilu i jedno mitraljesko gnezdo. Pet dana je proveo u pritvoru. Uručeno mu je rešenje da je optužen na osnovu ČI. 33. Zakona o oružju i municiji. Tri dana je držan u nekoj od kancelarija MUP-a Kraljevo: „Došao je jedan debeli milicionar i počeo da me tuče pendrekom po tabanima. Terao me da priznam da imam oružje i da sam spremao pobunu protiv države. Za to vreme je drugi sedeo i zapisivao moje reči. Dođu dvojica pa me tuku, onda oni odu pa za de-

setak' minuta uđu drugi i krenu

da me udaraju i sve tako. Nikog od njih nisam ranije video. Povremeno sam gubio svest, pa su me polivali vodom. Onda su zavrnuli itison. Na betonu je ostao osušen lepak, kao tanke iglice. Terali su me da sa natečenim stopalima gazim i skačem po lepku. To je strašno bolelo. Tog dana saslušavali su me do 6 ujutro. O tome ko ima oružje, o nekakvim turskim generalima, komandirima bošnjačke vojske. Govorio sam da je sve izmišljeno osim da sam član

SDA, na šta su mi psovali tursku ·

majku i pretili kako će nas sve iseliti. Nisam jeo dan i noć, tek sutradan oko 2 popodne. Posle 'tog ručka ponovo su krenuli sa ispitivanjem i tučom. Što idem u džamiju, gde sam sakrio oružje, kakve su se akcije pripremale, ko ima oružje? Rekao sam im da je za Bajram, kada svi ljudi idu u džamiju, prolazila neka vojska sa crvenim beretkama i oznakama belih orlova i da to ne može biti jugoslovenska vojska koja na verski praznik puca kroz grad. Ljudi se plaše i zato imaju oružje. Opet su me tukli po glavi, dlanovima i tabanima. Dolazio je novinar iz Kraljeva. 1 on me tukao, šamarao i psovao tursku majku. Nastavili su da me tuku trećeg i četvrtog dana. Nisam mogao da hodam. Kada su me izvodili iz sobe držao sam se za zid, onda mi zabrane, ja padnem, a oni mc onda šŠutiraju sve dok se ne podignem nia noge. Terali su me-da potpišem ko sve

ima oružje u mom komšiluku. Odbijao sam, a oni su me tukli govoreći kako ih ja izazivam da mc ubiju, ali da oni višc vole da mc muče. Četvrtog dana isto, samo kraće, do ponoći. Došao je jcdan, mislim da jc iz državnc bezbcednosti, kaže pušta mc kući ali da nikome ne pričam da su me tukli. Nisam imao para, sve me je bolelo. Stigao sam do benzinske pumpe na izlasku iz Kraljeva. Usput sam svraćao u dve kuće da tražim vodc. Kada su me pitali da li idem iz zatvora, osećao sam sc strašno, ali sam priznao. Bili su dobri, dali su mi višnje. Posle nckoliko dana otišao sam kod Iekara da me prcgleda, molio me da ne tražim od njega uverenje jer će ostati bez posla. Pozvali su me na sud, predao sam im kopiju dozvole za pušku, tužilac je odustao od optužbe. Niko me više ne dira, ali ja nisam isti!“

Slucaj Prijepolje

U vezi sa prijepoljskom Muslimanima vlast se oglasila 24. februara 94. godine saopštenjem službe državne bezbednosti Užice da je u Prijepolju od šezdesetak građana oduzeto 60 „dugih cevi“ (puškomitraljeza, auto'matskih pušaka, automata „hekler“, „kalašnjikov“, „tompson“, „pumparica“, poluautomatskih pušaka, M-48 i „talijanki“) i višc od 20 pištolja, dvadesetak bombi i više od 10.000 metaka raznih kalibara..

Nekoliko dana kasnije Op- -

štinsko javno tužilaštvo u Prijepolju podiglo je optužnice protiv Raćida Preljevića, Adema Kaje-

vića, Avdulaha Mehovića, Mala- -

ge Malagića, Asima Sadikovića, Momčila Matovića, Ćamila Šc-

Ји Еј. ИД И. Coa”

hovića, Himlije Rovčanina, Elmedina „Kolašinca, Ibrahima Selmanovića, Alije Mustajbcgovića, Enesa Bukovicc i Arifa Mchonjića zbog sumnje da su počinili krivično delo „ncovlašćeno nabavljanje, držanje, nošcnjc, izrada, razmena ili prodaja vatrcnog oružja, municije ili eksplozivnih materija“ — član 33. Zakona o oružju i municiji. Trojici okrivljenih produžen jc pritvor, dok se ostali brane sa slobode. Istom prilikom objavljeno je da je podneta krivična prijava protiv Panta Perišića, trgovačkog putnika iz Prijepolja.

Desetog marta 94. godine savezni ministar za ljudska prava, Маге Savović, boravi u Prijepolju i tom prilikom, prema pisanju „Borbe“, izjavljuje da raspolaže informacijom. da su državni organi proverili optužbe SDA o masovnim pretresima i hapšenjima Muslimana i da one nisu argumentovane.

Prema procenama Fonda za vreme policijske akcije oduzimanja oružja izvršen je pretres u više od 70 kuća i stanova prijepoljskih Muslimana. Privedeno je najmanje 150, a pretučeno Više od 80 prijepoljskih Muslimana. Većina su članovi SDA. Među uhapšenim šestorica su članovi Izvršnog odbora SDA. Kod trojice je nađeno nclegalno oružje. Protiv njih su podignute optužnice: {Nastavlja se}

PISMA)

BORBA SREDA 30. MART 1994.

PROTOKOL SIONSKIH MUDRACA“ („BORBA“, 29.3.'94.)

Mered u glavi

Na samom kraju svog kratkog komentara „Zvono za uzbunu“ predvidco sam da ćo se naći псko ko će nas uveravati da „Protokoli sionskih mudraca“ nisu ono Što Jesu.

Čitalac Pctrović hoće i višc od toga: mene da pouči kako se piše za novine, urodnika „Borbe“ kako se novine urcđuju, a čitavu javnost kako se imaju čitati I tumačiti spisi koji su odavno dobro pročitani i protumačeni.

пајас Pctrović hoćc, u to Ime, da nas obavesti da su se „Protokoli“ pojavili ı prce 1903. godinc, „još 1884. godine, a na izvestan način i 1864. godine“.

Pomenute 1864. godine objavljen Je „na izvestan način“ spis „Jijalog u paklu između Makijavelija i MonteskJea“, francuskog advokata Morisa Žolija (Joly). Filip Grejvz (Graves) pokazao Je 1921. godine «a je tekst „Protokola“ parafraza ovog satiričnog spisa, uperenog protiv Napoleoпа Ш.

Kasnija istraživanja ruskog 15toričara Burceva dokazuju da su „Protokoli” falsifikat OHRANE i da su u stvaranju navodnih zapisnika sa sednice prvaka cionističkog skupa u Bazelu, pored Žolijevog spisa, korišćeni i fantastični roman H. Gedšea (Gocdsche) „Bijaric“ i drugi izvori.

O autentičnosti „Protokola“ rasprava se vodi počev od njihovog drugog izdanja koje je 1905. godine priredio ruski publicista S. A. Nilus. On joe tvrdio da nije moguće dokazati autentičnost „Protokola“ jer su oni dokument o tajnoj zavcri; štaviše, činjenica da je moguće dokazati njihovu ncautentičnost, dokazuje da su u pitanju pravi zapisnici.

Ova so logička bravura VCOma dopala Adolfu Hitleru, pa on u „Mein Kampf“-u (1,2), između ostalog, kaže: „Ono što su mnogi Jevreji nesvesno želeli da učine, ovde (u „Protokolima“, prim. B. M.) je jasno izloženo“.

„Protokoli sionskih mudraca“ nisu, dakle, na svijet izdani da bi znatiželjniko uputili u „tajne vladanja“, kako sc to čini ČitaOCU Petroviću I izvorima koje je on konsultovao. U pitanju jc opskuran antisemitski spis koji u rukama neukih, a dobronamernih, čitalaca može da izazOVC DOSVOmašnji nered u glavi.

Branislav Milošević Beograd

Anfisemifski falsifika?

Sasvim neupadljivo (i hvala Bogu da je tako) objavljeno Jc saopštenje DSS povodom publikovanja knjige „Protokoli SIonskih Mudraca“ u izadnju boogradskog „Velveta“. Doista Je ovo jedna poruga duhu slobode, zaista se radi „o jednom od najsramnijih antisemitskih spisa modernoga doba“ i, ako se u drugim prilikama govori o kulturnom događaju sezonće, ovoga puta je pred nama sramota kulturne sezone, kojom se izdavač zakitio ponudivši nam ovaj „biser“. Začudo, drugih reagovanja skoro da i nije bilo.

U zemljama Istoka, nakon sloma komunizma, došlo jc vreme ovakvih knjiga. Svi govore o „zaveri“, treba postojeće stanje opravdati i, evo, to se čini i kod nas pomoću ovakvih „protokola“. Simptomi bolesnog vremena su zabrinjavajući. Neki veseli čovek (kažu da је svešteno lice) već u naslovu svoje paškvile saopštava kako „Jevreji ponovo prazapinju Hrista“ — i to u verskom listu. I sve se to zbiva u Srbiji u kojoj tradicionalno nije bilo antisemitizma. |

A o „protokolima“ postoji,

|| kao i o smišljenom sistemu nj]-

г ер ле

hovog falsifikovanja, čitava mala biblioteka knjiga. Sve varijante, pa ı ova beogradska, su parafraza jedne neobične I možda i neopravdano zaboravljene knjige, kojoj se (i njenom piscu) valja, makar najkraće, vratiti kako bi nešto bilo Jasno. Ovde je reč o falsifikatu koji Je fabrikovala ruska tajna politička policija, poznata pod imenom Ohranka. A istorija svega nije baš jednostavna. _ Naimc, godine 1664. Moris Zoli, po ocu Francuz a po majci Italijan, ali građanin Engleskc, objavio je knjigu „Dijalog između Makijavelija i Monteskjea“ i publikovao je u Belgiji (na nekim izdanjima se pominje i Ženeva, što nije slučajno jer se bavio prilikama u Engleskoj i Francuskoj, gde to nije moglo „proći“). Zoli je svoj „dijalog u paklu“ bio zamislio kao tešku optužbu političke vladavine Napoleona III i bio je uporan u naumu da razotkrije prirodu despotizma koji prcti svetu u bliskoj budućnosti. Svojim „junacima“ Je dodelio jasne uloge — Makijaveli je zastupnik despotizma, a veliki Francuz zastupnik evropskoga duha i duha slobode koji zrači iz krila cvropskoga liberalizma. Žoli nije uopšte mislio na Jevreje, oni se u njegovom delu |I ne spominju, i tako je пеsrećni pisac (IzvVrŠIO Je samou-– bistvo krajem ргозјор . уска) stekao, ni kriv ni dužan, još nesrećniju slavu.

Međutim, vešti falsifikatori su svoe okrenuli naglavce Žolijevu shemu su podigli do nivoa Jevrojskoe svctske zavcrc, uvcli su nove „junake“ i sasvim smišljeno semantizovali čitav sistom poruka. Sledcći korak Je načinio čuveni Sergcj Nilus, u Rusiji početkom našeg veka, uključivši „protokole“ u svoju knjigu o Antihristu, sa naslovom koji dovoljno govori sam za sebe — „Jevrejski program vladanja svetom“.

Sve jc rađeno po planu,

knjiga Je „poturena“ samom

Caru, koji je rado čitao literaturu slične vrste, i kada je „verzija“ prošla moskovski mitropolit u javnoj propovedi, godine 1905. knjigu preporučio svojim vernicima зтот Rusije, jednako opsednute jevrojskom zavcrom.

U narasloj plimi antisemitizma, u atmosferi pogroma protiv Jevreja, posebno u Moldaviji, uspoh Je bio osiguran pa su sve verzije nadalje tako i роаезауапе. 5ус је ибгхо Био dovedeno u vezu sa čuvenim jevrejskim kongresom u Bazelu 1897. i sa samim Teodorom Herclom. Odatle sledi čitava istorija falsifikata, koji će obeležiti mračno poglavlje nacizma i evropske civilizacije.

Godine 1921. je dokazano da je reč o smišljenom falsifikatu, da Je to delo tajne policije Ohranka, koja se poslužila „verzijom“ iz godine 1864. To je razotkrio Rus, pravoslavac i borac protiv boljševizma, 1 sam nekada oficir famozne Ohranke. U Carigradu, gde Je bio u emigraciji, saopštio Je to Filipu Grejvsu, koji će sve to dokumentovano publikovati.

Falsifikatori su dobili što su hteli — antisemitski pamtflet čija Je upotrebljivost obeležena krvavim tragovima u IStOriji Evrope i sveta. Više od sedamdeset godina se sve to zna,

·ali je nekome, sada i ovde, po-

trebno da se to ne zna. Mirko Đorđević Simanovci