Borba, 17. 12. 1994., str. 21
Piše: Branko Milanović
venci slave petu godišnjicu propalog „Mitinga istine“. | pomislih: puno se toga izmenilo, mnogo više nego što је iko, uključujući i one koji su za sve Ovo što se događa najodgovorniji, i mogao pomisliti. Taj neuspeli miting predstavljao je verovatni prvi jasan poraz _Miloševićeve | nasilničke politike. Slovenci miting sada „proslavljaju“ u prvoj nezavisnoj državi koju ikada u istoriji imaju, a Milošević ga „proslavlja“ u prvoj nepriznatoj državi koju Srbi imaju od 1878. godine. Znači, svako na svoj način. Šolević, nekadašnja Miloševićeva perjanica, sada može mitinga da se pri| seća sedeći u Nišu, na bezbednoj
Р re nekoliko dana pročitah da Slo-
| gorljivo branio i čuvao „za srpstvo“. Sećam ga se i kako je, u tom zamahu fanta| zije koje mu je nenadana slava donela, | tvrdio da će oni (Kosovci) lako i Miloševi| ća oduvati samo ako im nije po volji. Evo, neka sada pokušaju. Stanje onim Srbima koji su na Kosovu ostali nije nikako bolje | nego što je onda bilo; beda je svakako veća, a beznadežnost golema. Ali, ne vi| dim da su oni baš naročito uzdrmali Miloševića. Netragom je nestao i Mihailo Švabić koji se u ono vreme takođe isticao u disciplini naručenog pljuvanja. Slovence je terao u Filadelfiju: sada ga nigde nema da ispriča šta je sa tom idejom bilo. Zai| sta šteta. Kako se to kaže u onom poznatom vicu, svakako da je čovek imao još dobrih ideja — jedino nije imao prilike da | ih sve isproba. I na kraju, Radmila Anđelković, koja je u ime svoga šefa bojkot slo| venačke robe obznanila, takođe se izgubila. Piše se sada, da iz PTT-a Srbije gde joj je šef Srbije pronašao uhljeblje, pokušava da obnovi saradnju sa... slovenačKom „Iskrom“!
Godišnjica ovog propalog mitinga nije, | naravno, i jedina godišnjica koja nas je „zadesila“ ovih dana. Pre nešto više od | mesec dana mogli smo „proslavljati“ tako| де ! sedam godina nesputane vlasti jed| nog čoveka U Srbiji. Tada je Srbija, kako se lepo izrazio jedan od prvoboraca | Osme sednice, od „lidera bila umorna“. | Onda se valjda njega (lidera) odjednom uželela i, eto, koje sreće, ı pronašla ga. Od tih sedam „liderskih“ (ili, možda bi | trebalo reći „anti-liderskih“) godina, tri i po | su protekle u ratu (koji, kao što je pozna| to, u stvari nije bio rat), tri i po u nekoj vr| sti mira koja je bila priprema za rat. | re| zultati vladavine su takođe interesantni. | Broj stanovnika u bedi porastao je tri puta; zarade su pale na manje od polovine nekadašnjih; kriminal cveta... | |гопја је 110 да се зе cela Miloševiće-
va vladavina, izgleda, moći opisati u terminima rata, bojkota i embarga. Počeo je | за bojkotom Slovenije da bi, zar za sada,
bojkota svojih protivnika do bojkota svojih | satelita. U međuvremenu su i drugi odlučili da bojkotuju njega, tako da je i Miloše| vić „pretrpeo“ (a trpi narod) još jedan bojkot. Ovog puta svetski.
I na međunarodnom planu imamo pri| like da ovih dana odmerimo gde se пекаda bilo, a gde sada. Pre samo nekoliko dana bila je 13. godišnjica onog čuvenog | 13. decembra kada je general Jaruzelski preko noći izvršio državni udar u Poljskoj i | likvidirao (činilo se zauvek) „Solidarnost“. ı Bila je to, mora se priznati, tehnički savr-
. Slavlje na roditeljskomj|| preispitivanje _ grobu
Godišnjice
Uz razne godišnjice koje se slave širom bivše Jugoslavije, poslednja, skaradna „proslava“ 29. novembra nalik je svetkovini koju prave oni koji su pomorili vlastitog roditelja. | ono malo osećanja dobrog ukusa i stida je – nestalo
doslovno preko noći, izoluje od celog sve-
- bijaju kroz mulj i blato Čečenske Republi-
udaljenosti od Kosova koga je onako
“ Poljaka, ilustrovaću na jednom malom pri-
| završio sa bojkotom Srba u Bosni. Od
šeno izvedena akcija. U zemlji koja je bila već velikim delom otvorena prema svetu, gde je „Solidarnost“ imala 10 miliona članova, vlast je uspela da u potpunosti sačuva tajnost cele operacije, i da zemlju,
ta, a sve lidere opozicije pohapsi. | sve je to izvedeno sa ukupno devet žrtava! Poljska vojska delovala je tada kao produžena ruka sovjetske. A sada, naslednici te sovjetske vojske, sa mukom se pro-
ke, suviše demoralizovani da skrše otpor jedne u suštini beznačajne grupice poluTAU koja se okupila oko Dudajeva.
taviše, sve se čini, kao da će ti polugangsteri sada sukob proglasiti za „sveti rat“ i u njega zaista uvući većinu stanovništva. Ali, i to ne treba da nas čudi: tako nešto smo već videli u našoj blizini. Nekoliko grupica polu-gangstera vode rat, koji su, eto, i jedni, i drugi, i treći, nazvali, oslobodilačkim.
Kada sam 29. novembra 1989. na televiziji video Radmilu Anđelković kako proklamuje blokadu Slovenije, mislio sam da je to bio idealan čas (i poslednji trenutak) za vojni udar. Civilno društvo postojalo je, ali tek u povoju, samo u Sloveniji. Ali, i oni bi se umirili kada bi čuli da je voj- | ska uzela vlast i uklonila sve političke lidere: i Miloševića i Kučana i Račana. Šta- | više, i izgovor za udar je bio tu. Miloševićev bojkot je bio prvi otvoreni napad na jedinstvo Jugoslavije. Nesumnjivo i drugi su ranije to jedinstvo kradomice rušili, i ispod žita stvarali nacionalne privrede. Ali, niko nije, kao tada Milošević, jasno i glasno, rekao da jedan deo države bojkotuje drugi deo države. Predstavljao je to direktan atak na postojanje Jugoslavije. Ali, naravno, generali JNA, koje smo kasnije imali prilike bolje da upoznamo, bili su i politički i vojno potpune nule.
Ali, kolika je razlika između trapavih generala JNA i Jaruzelskog, između nas i
meru. U vreme najmračnije vladavine hunte u Poljskoj 1984. godine, bio sam џ Varšavi. Jedne hladne novembarske večeri oko 10 sati izlazio sam iz restorana u Starom gradu, gradskom jezgru Varšave. | Tu na stepenicama neke vinarije ili pivnice stajalo je nekoliko mladića koji su, po- | lupijani, više arlaukali nego što su pevali. | Bili su neprijatni, pomalo agresivni, i retkim prolaznicima su dobacivali. Onda im je prišlo nekoliko vojnika, iz jedne od patrola koje su tada stalno „špartale“ Varšavom, i pre nego što su im zatražili lične karte, oni su... salutirali. Kada sam to video znao sam da je naš put do civilizovanog društva još dugačak. |I da će poljski put, makako ta noć bila mračna i hladna, biti kratak.
I da ne zaboravim poslednju, rekao bih skaradnu godišnjicu: godišnjicu „Dana Republike“. Skaradno je slaviti praznike zemlje koja više ne postoji, štaviše zemlje koja se još uvek raspada u plamenu i krvi. | Skaradno je slaviti praznike kada se na mestu gde je 1943. godine održana prethodnica onog skupa koji se obeležava 29. novembra, vode krvave borbe za nasledstvo nekoliko kvadratnih kilometara više „one“ Jugoslavije. Slavljenje 29. novembra zato me najviše podseća na vampirstvo. Kao da neko pomori vlastitog rodi- | telja, a onda, na njegov rođendan, i njemu u čast, napravi svetkovinu. Izgleda da je i ono malo od osećanja dobrog ukusa i stida nestalo kada je, danas, moguće „Slaviti“ 29. novembar.
| ma, izgrađen je na etosu nepolitičkih
| ma. Izbor je bio partnerstvo sa komu| nistima, na demokratizaciji drušiva.
| proverenim, tradicionainim vrednosti| ma zapadne demokratije i tržišne eko-
| transformacija koju sprovodi politička
| cajne partnere.
i drugi mora se obezbediti kontinuitet
| — zajedničke interese kao svaka inte-
| (uostalom, ko zna da li im je ikada i bi-
XI
Još jedno
iluzija
Češka – treći talas „plišane revolucije“
Suštinski problem drugog talasa „plišane revolucije“ je u tome što današnja politička garnitura, vođena ideologizovanom ekonomijom, deli političku moć sa komunističkim ekonomskim lobijem. Problem pri tom nije u tome što taj lobi postoji, ni u tome što ga političari uvažavaju, već što kane sa njim
podeliti moć Piše: Bohumil Doležal = eškim društvom prošla su dva (~ talasa „plišane revolucije“. Prvi,
vođen nekadašnjim disidenti-
nesposobni paraziti, nalik komunističkim ideolozima i političarima. U svakom slučaju su jedini koji u ovom društvu imaju praktičnog iskustva u menadžmentu i to na najvišem ekonomskom stepenu, dakako, u deformisanim uslovima komunističkog ekonomskog sistema. Za većinu od njih u ovom trenutku nema adekvatne zamene.
Suštinski problem drugog talasa | „plišane revolucije“ je u tome što današnja politička garnitura, vođena !деologizovanom ekonomijom, deli političku moć sa komunističkim ekonomskim lobijem. Problem pri tom nije u tome | što taj lobi postoji, ni u tome što ga političari uvažavaju, već što kane sa njim podeliti moć. „Sveznajuća politika“ bi | se sada mogla potruditi da stvori protivtežu, koja bi naterala ekonomski lobi | da se ponaša odgovorno, da izvrši | unutrašnju selekciju i da sagleda svoje | propuste načinjene tokom perioda ko- | munizma. On se mora otvoriti ka novim ljudima i menjati svoje ukorenjene navike. Umesto toga, naši današnji poliički predstavnici duboko su srasli sa preduzetničkim sferama i oslobađaju im značajne pozicije u onim oblastima koje svojim značajem daleko prevazilaze ekonomiju i dotiču se vitalnih državnih i nacionalnih interesa (izv. „Češki put“ privatizacije petrohemijske industrije). Tako je započet proces koji | je na putu da preraste u faktičku, po- | stepenu rasprodaju demokratske države u neodgovorne ruke. Naši politički predstavnici su zaokupljeni značenjem političkih instrumenata i ne shvataju da će na kraju ostati nemoćne lutke u rukama ispolitizovane ekonomske mafije, u šta će se, bude li mu dato dovoljno prostora, ekonomski lobi postepeno pretvoriti.
Kad razmišljamo o mogućem antidemokratskom prevratu, hteli-ne hteli, u zamci smo vlastitog iskustva i tradicionalnih predstava. Pred očima su nam | tenkovi na ulicama, marš soldateske, svrgnuta vlada, raspušteni parlament, represija, krv i nasilje. A moguća je i drukčija verzija: „tiha normalizacija“, u | smislu kako se taj pojam pojavio početkom sedamdesetih — lagani povratak češkim prilikama kakve su bile u poslednjoj polovini veka. Dogodila bi se još jednom godina 1968/1969: postupna, dobrovoljna rezignacija odgovornih političara od političke moći, u kompromisu sa opasnom političkom snagom. Uopšte nisam siguran da ta „normalizacija“ već nije započela pod maskom ekonomske transformacije ı povratka „normalnim ekonomskim prilikama“. Njen dovršetak značio bi treći i poslednji talas „plišane revolucije“, restauraciju nedemokratskog režima na potpuno novoj osnovi, potpuno drugačijoj od novembra 1989.
(Autor je profesor politikologije Karlovog univeziteta u Pragu) Pripremila: Jasna Sarčević
stremljenja ka očovečenju starog siste-
Ovaj talas bio je inspirisan idejom ljudskih prava, izdignutom do pseudoverskog položaja i utopijskim predstavama o ulozi nezavisnih pokreta i nezavisnih ličnosti u politici. Drugi, koji je usledio nakon izbora 1992, vraća se
nomije. Njegova je osnova ekonomska
transformacija, a izvor koji irispiriše je anglosaksonski konzervativizam. Politički reprezentanti ovog talasa, kao i njihovi prethodnici, traže podesne i uti-
Ekonomska reforma ne može otpočeti na totalnoj destrukciji starog režima. Pri prelasku iz jednog sistema u
osnovnih ekonomskih funkcija. U krčenju komunističke ekonomske džungle, procesu koji nije ni malo lak, nova garnitura bila je prinuđena da traži partnera. To je, kao što se danas vidi, postao postkomunistički ekonomski lobi. Pod njim podrazumevam društvenu klasu stvorenu tokom četrdeset godina komunističkog sistema, koja je ujedinila vrhušku menadžmenta komunističkih industrijskih giganata. Na okupu je drže ne samo institucionalizovane veze prošlosti već i mreža ličnih odnosa proizašlih iz dugogodišnje saradnje u veoma specifičnoj sredini. Ta klasa ima — što je, uostalom, shvatljivo
resna grupa, ambicije ka moći.
_ Postnovembarska era „istine i ljubavi“ ni. ako nije uspela da ugrozi tu klasu. Ona je učvrstila ·svoje pozicije, uspela je da se rastereti protekcionističkih okolnosti prošlog sistema i da oko sebe okupi nove ljude.
U ovom trenutku neophodno je preispitati iluzije zbog kojih neki intelektualci, pri prosuđivanju naših kormilara industrije, lako upadaju u neplodni fundamentalizam. Pre svega, zaista je preterano, a pomalo i nepravedno, te ljude proizvoljno okarakterisati kao „komuniste“. Ni sami se danas, zasigurno, ne osećaju vezani za komunističku ideologiju
la bliska?), neki među njima sigurno veruju u Boga, a većina ih je, kao, uostalom, i većina češkog naroda, pragmatična. Ne lome mnogo glavu metafizičkim pitanjima i priklanjaju se onome što smatraju svrsishodnim i prosperitetnim. Drugo, nije istina da su ti ljudi samo