Borba, 27. 04. 1995., str. 11
=
|порба.
Четвртак, 27. април 1995.
Урећује Мићо Цвијетић
ПОДСЕЋАЊА
Геце Кона
Губитеј великог српског издавача
Велимир Старчевић
вертикали српског књижарства
особена улога припада Геци Ко-
ну који је увео европски дух у промоцији књига и својом трудољубивошћу и везаношћу за ауторе трајно обележио ХХ век у овој области код Срба. А на почетку века 1901. године нико није могао да наслути да ће књижарница човека који је „ушао у српско поданство“ бити идеја — водиља у 06ликовању духа епохе и слике времена. Тихи књижар и надасве зналац струке Геца Кон обогатио је српску културу небројеним насловима који су постали стуб народа и свеколиког живота српског.
Умешно је повезао политичку библиотеку са историографском, наметнуо је значај штампања правних прописа као извора административног живота (незаобилазно до 1925), увео лепу литературу као каријатиду менталитета, а Слободана Јовановића увео у ред мислилаца и стубова српства. Његова књижарска „воденица“ млела је сва драгоцена дела стварајући од њих биљуре, непатворене кристале.
Кон је рођен у Чонграду 2. августа 1873. године од куда му се родитељи преселе у Земун, где је свршио и основну школу, а затим га родитељи упућују да учи књижарску струку у трговачкој школи. Гимназију млади Геца је учио у Новом Саду. У оно време је гимназисти књига била највећа душевна храна, преко књиге Кон је заволео и књижарски рад, ради чега напушта гимназију и ступа у књижару Арсе Пајевића у Новом Саду.
Конова жеља да се што темељније усаврши у књижарском послу доведе га у Београд, где налази посао у књижари и антикварници код Фридриха Бреслауера, која у оно време беше лепо уређена. Ту ће провести неколико година (1889 — 1894).
Године 1894. Геца Кон поново одлази у Нови Сад где ће наредних седам година провести код свог првог књижарског учитеља Арсе Пајевића. Код тог умног и ученог човека, Геца ће радити као деловођа и његов главни помоћник. Кон, сакупивши лепо искуство, 1. маја 1901. отвара самосталну књижару, коју отпочиње са циглих 1.000 динара. Али, у накнаду малог капитала он улаже у своју радњу љубав и енергију, поштење и штедњу, а што је најважније, улаже у своју радњу урођену моћ тачног расуђивања.
Почетак је био скроман али је Геца Кон показао више но сигуран пут. Прву књигу коју је издао била је Синтакса српског језика за средње школе јанка П. Лукића 1905. на српском језику а уједно и једина коју је те године штампао. То га није обесхрабрило, веровао је у своју мисију. Следеће године издао је чак девет наслова, па тако до 1910. године објављује просечно десетак списа годишње. То му даје додатни издавачки импулс и од 1910 1920 године тај број се пење на двадесет, тридесет па и четрдесет наслова.
После 1920. године Кон је већ суверени издавач, штампа више од стотину наслова, да би 1930. објавио чак 202 наслова. Између 1930 и 1941. године држи се свог наметнутог темпа. То постаје његово „свето правило“ и готово редовно објављује више од двеста наслова годишње. Какав је то подухват био сведочи да је то изнад могућности већине наших познатих издавача. У златно доба Просветиног постојања између шездесетих и седамдесетих година овог века максимум је био готово наслов дневно, значи 365 књига годишње. Потом је то била недостижна бројка.
Скромни књижар, добро поткован знањем са великим полетом ствара и шири издавачку делатност до европ-
_ског нивоа. Синтаксом је почео тај
пут, наставио првом преведеном књигом Макијавелијев „Владалац“ (III pri-
·__ Европски узлети
Геца Кон
све до 1941. године. Поред тога, издаје многобројне уџбенике и друга штива за средње и стручне школе, од којих су неки, као на пример, „Читанке" и „Антологије“ извршили прави преокрет код наше омладине; објављује дела познатих научника, књижевника у успону и славних старих писаца; предузима библиотеку „Школских писаца“,
која ће убрзо попримити велике раз-
мере и бити значајне за књижевно и национално образовање наше тадашње универзитетске и средњошколске омладине. Издаје у четири тома Јиричекову „Историју Срба и Живановићеву „Политичку историју Србије“; дела Слободана Јовановића, сабрана дела Змајева. Велики европски рат и немачка окупација Србије (1915-1918) зауставиле су на три године издавачки рад књижарнице Геце Кона. Кад је дошле ослобођење, он се свим снагама
Велимир Сарцећић
паре) 1907. у преводу Слободана јовановића и тиме је засновао читаве колекције и библиотеке. За двадесет пет година Кон је издао 1500 наслова у огромном тиражу; неке од књига биле су прави издавачки подухвати за нашу још скромну науку и књижевност, и по квалитету и по квантитету. Тако, на пример, када је Геца Кон у своје време издао први пут Грађански законик са коментарима Гојка Никетића и предговором уваженог професора Живојина Перића, читавих педесет табака, читалачка публика и стручњаци из те 06ласти једва да су веровали да је то могао успешно издати један човек о свом трошку, без државне помоћи. Књиге такве врсте, и толиког обима, до тада нису никад наши издавачи објављивали. Доцније, Кон постаје још смелији. Он узима у своје руке „Архив“, познати часопис за правне и друштвене науке, орган београдских и универзитетских правних наука — издавао га је
предаје издавачком послу. Поред наведених библиотека и колекција, оснива
"нове из свих научних области, тако да
1935. када је прославио 35 година плодног рада, достиже фантастичну бројку од 2776 наслова.
Најзначајније библиотеке у његовом издавачком опусу од 1925 до 1941. године биле су: Библиотека „Наша књига“, Библиотека „Плејада“, Библиотека „Златна књига“, Библиотека „Плава птица“, Библиотека „Школски писци“, Библиотека „Каријатиде“, Библиотека „Српски народ у Х1Х веку“, Библиотека „Јавног права“, Библиотека за „Правне и друштвене науке“, Библиотека „Сведочанства“, о великим људима и догађајима. Обухватиле су све најзначајније гране — од дечије књиге, златне и плаве птице, чији век није истрошен, до дела наших најистакнутијих научника и књижевника: Скерлића, Змаја, Нушића, Иве
Војновића, Тихомира Ђорђевића, Слободана Јовановића, Драгише Васића до најзначајнијих аутора филозофске, социолошке, етнолошке, историјске и психолошке мисли: Хегела, Канта, Фројда, Јунга, Адлера, Маркса, Шпенглера, Фрејзера, Берксона, Крочеа и Ничеа, па до других приручника, речника, сепарата, лектире, музикалија и географских карата. Те Конове напоре видимо у Библиотеци „Плејаде“ штампао је по једну књигу месечно, посебно светских књижевних стваралаца, као што су: Велс, Голсфорти, Кнут Хамсун, Зола, Драјзер, Леонов, Арагон. Кон достиже врхунац објављивањем Дворниковићеве „Карактерологије Југословена“, Цвијићевог „Балканског полуострва“. Велику едицију у двадесет књига „Српски народ у Х1Х веку“, што је требало да представља систематску историју српског народа у Војводини, Славонији, Хрватској, БиХ, Црној Гори, Србији и Јужној Србији од 1788 — 1918. Изванредни и сигурни критеријуми у одабиру аутора дела, рецензената, преводилаца, писаца предговора, заиста га сврставају у европског издавача.
Посебан значај давао је каталозима и огласима, за које је ангажовао такође врсне познаваоце књиге. Нпр. Елија Финција, који је касније постао уред-“ ник. Каталози књига и огласа Геце Кона, по укусу у рекламирању, са обиљем података у попису, свакако су, уз Цвијановићеве, били најбољи и већ тада оцењивани као прилози националној библиографији. Посебно вредан и значајан Каталог издао је Кон поводом свог тридесет петогодишњег рада, који је по општем мишљењу вредан поновног штампања.
Уочи бомбардовања Београда, ваљда предосећајући трагичан крај, Геца Кон се са породицом склонио у Врњачку Бању. Међутим, када је други светски рат почео, ухапшен је и по већини сведочења пребачен у логор на Сајмишту, где му се губи сваки траг. Највероватније да је стрељан у Бечу или Грацу. Према сведочењу Божидара Ковачевића и његовим сазнањима, Кон је умро у затвору у Грацу, а супруга Елза, кћери, унучад и зет Фрањо Бах су побијени у Јабуци код Панчева. Остао је жив само његов зет Леополд Херцог, кога је као резервног официра спасло заробљеништво.
Дуго се веровало да су побијени и сви други рођаци Конови. Међутим, појавио се пре непуних месец дана Јован Рајс, син Конове рођене сестре Бланке из Бечкерека, који је као мали дечак успео да избегне злу судбину свих Конових рођака и потомака, и по директном и по побочном сродству. Данас је угледни професор судске медицине на Универзитету у Штокхолму. Видно ганут да је изашла књига о његовом ујаку и да књижара носи његово име, заплакао је када сам са њим разговарао. Њега је прожимало високо осећање поштовања српског народа према великом културном делатнику какав је био његов ујак.