Delo, 01. 04. 1903., str. 113

ПОРОДИЦА ПОЛАЊЕЦКИХ РОМАН ХЕНРИКА СЈЕНКИЈЕВИЋА У 3 КЊИГЕ II Р Е В 0 Д С ПОЉСКОГА ПРВА ЦЊИГА (ПАСТАВАК) XIX Последњим својим данима осмева се јесен још који часак људима врло тужно, а у исто време и весело, као женско чељаде на умору од јектике. Баш једног таквог дана падаше Литкина пратња. II боно је и утешно што људи, којн остају, чују и осећају и даље уместо својих умрлих драгих. Полањецкп се старао око погреба и њему је овај дан падао још теже, али помисливши да би Литка овакав дан сама бирала, нахођаше у том неко олакшање. До тога дана просто нпје умео нзмеритп дубину сво.је жалости. То човек позна тек доцније, а почиње се тек кад драги покојник остане у гробљу, а човек се без њега враћа празному дому. Сем тога, Полањецкога је гутало свега старање око погреба. Живот је опточно вештачким формама н учинио заметнпм и тако један простучин, као што је смрт. Полањецкп је хтео учинити Литки ону последњу услугу, којом се пн.је имао ко другн забавити. У госнође Емилије детиња је смрт пресекла све оне опруге, на које се наслања мншљење, одлука илн делање. У овом је бура п сувпше силна била за нежно класје. На срећу: сувнше јак бол убија онога коме се догодн,