Delo, 01. 04. 1903., str. 112

0 ТРАНСПИРАЦНЈН БИЉАКА 107 Најобичнији пак начин, којнм биљка удешава транспирацнју јесте смањење лисне површпне. Што је мањи лист, тим је мањп и број стома, услед чега и нспаравање мора да буде знатно мање. Умањавање лисне новршине постизава биљка обично црепастим поређањем лишћа (као н. пр. код Татапх о-аШса). Код лишћа, које је тако наређано, увек горњн лист гшкрива знатан део површине оног листа, који се изнад њега налази, и тиме је много мања лисна поврпшна изложена испаравању него кад засебно и одвојено стојн сваки лист. Ну н стварно редуковање саме површине листа није ретка појава. Једна иста биљна врста, према локалности на којој расте н еколошким прнликама, које су с тиме у вези, може иматп шире или уже лишће. Нндивидуе, које жпве на сушном, присојном ареалу, имају куд и камо мање лишће него примерци којн расту на влажном супстрату. У редукцнје лисне површине спадају даље сви набори на истој, затим и сви урези (рецкавост, ровашеност и т. д.). Што је глађи лист, тнм му је и површнна већа, док на против чворуге и набори, не само што умањују површину (дакле и број стома) него служе и као рефрактори светлоених зрака. Да урези умањују површину листа, потпуно је јасно. Има биљака, које у пролеће (кад има довољно влаге) терају цело лншће, а доцније рецкасто и умањено. Бнљке, које не умеравају своју трансппрацнју ни на један од наведених начнна, изгубе обично за време суше све лишће а њнхову функцију предузму зелени деловн на стаблу. Такав поступак примећавамо код многих меднтеранскнх врста зановети (Са1усо1оте тШвШпб) п т. д. пг. /1ујо В. Адамовић