Delo, 01. 04. 1903., str. 97

92 Д Е Л 0 чине из жеље да драже, пзазнвају, већ мило, страсно... А све обасјано, ограђено кућом, испуњено мнрисом, димом. п поврх свега једнако песма, глас Стојанов... Зна -Јован како ће сада, чим нађе свпраче, вратп се с њима, затећи тамо већ оно до врха пуно весеље, песму. Сви певају, чак и мајстор, Сарајдар. А девојке, жене већ на сав глас. II заиста, чим почне да се враћа, приближава са свпрачима, још из далека се чује песма из куће. А највише се познаје Стојанов глас, који се сада отуда, сасвим ослобођен, јасно, силно, раздрагано разлеже, чак овамо, по чаршпји, ноћи. Чак се разабиру и речи. песма: Ако се женаш, мене да земаш, Каран, Каран-филчето, Трандавнлчето, Цвеће шарено, цвеће носено! II Јован, чим уђе у капију, зна већ шта је тамо. Кућа, онако у тами, широка, осветљена а пуна песме, изгледа да се покреће, диже. Из собе једнако пде песма. Стари Хаџија, већ сасвим заборавив се, са одгурнутом и иза себе баченом колијом, гологлав, ознојен, нагнут ка Стојану, чује се како тумачи речи, песму што је Стојан пева: Шта је то цвеће носено и шарено? То је девојка, момак који се одавно познају, воле, па већ се љубили, миловали, и онда морају да се узму. То је цвеће шарено, цвеће носено, што је већ миловано, љубљено, једном већ такнуто, начето, понесено, није чисто, прошарано... Испред куће, у мраку, на дну степеница, Стојанова мајка. II, као увек, да је ко не види, крије се и већ плаче, грца. Не може да издржи Стојаново певање, ту срећу, радост, његов тај шнрок, раздраган глас који све тако опија, заноси. Плаче она тако у мраку, скривена, да је ко не внди. 11 Јован је не би видео, да отуда, пз куће, готово сваки час не исиадне Софка и, осветљена, зајапурена, сва срећиа, са плачем у грлу од среће, не долази к њој п теши је. Немој, тето! Не плачи, слатка тето! И моли је да се дигне, врати у кућу, собу, да је и она где су сви, где је њен Гтојан, где иевају, веселе се.