Delo, 01. 04. 1903., str. 98

II Е В Ц II 93 Јован нареди свирачима да свирају. На свирку сви отуда полете, нарочнто Софка и друге девојке. Али, у исто време, чује се како је стари Хаџи-Риста устао, и, већ сасвим заборавив се, занесен иесмом, весељем, заповеда, не да да свирачп улазе тамо, к њему, у собу п прекину му песму. Чује се његов ситан, стар глас. — Чалгиџије, нека тамо у двор, и нека игра ко хоће, ати, Стојане, не прекидај. Де, Стојане, синко! Де ону: Море Хаџи-Гајка, Хаџи-Гајка девојку одава. А баш то његово заповедање, весеље, све у кући још више као ослобођава, те чинп да још бешње, из свег срца певају, играју, веселе се... V Тако је то ишло. Ма да су се после, кад су сасвим одрасли, постали већ „мужевиД изучили занат, одвојили од мајстора и сваки за себе отворио дућан, ипак п даље све се као врзли, скупљали око мајстора, његове куће, дућана. Ако је Божнћ, Ускрс, слава, зна се да ће се у вече ићи код мајстора, на весеље, песму. Зна се да мајстор тада прави вечеру. И знало се да он то чини не толико ради себе, свога весеља, већ највише ради њих: ради Стојана, синова који су већ одрасли, да не бн по кафанама ишли, а и ради своје кћери, Софке, која је одавна већ на удају, а и зна се за кога треба да пође, уда се. И већ кад се зна, сигурни били да је она за Стојана, онда бар нека се и то види. Нека су ту, код њега, у кући његовој, и нека се ту веселе, гледају једно друго. Не из потаје, кришом, иа после да се чују разни гласови, оговарања. Овако нека на тим вечерама, весељима, виде сви, и шта онда има“’ А опет, ко не би Стојану дао кћер“? Стојан, још увек, као нека девојка. Ма да је порастао, постао „муж“, висок, плећат, танак, мало сув, ипак је његово лице задржало оно чудно бледило и онај стидљпв, сетан, усамљен израз. Увек она његова неугодност, изгледање како никад ничим није задоволшн и зато свакад као стидљив, повучеп. А сада није впше онако пи певао свакад као