Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : III knjiga : N—R, str. 372

ПЕТРОНИЈЕВИЋ

молио кнеза Милоша, да га, смени. У априлу 1826 враћен је Џ. за секретара кнежеве канцеларије, па је априла 1832 постао члан кнежеве свите. И он је био један од завереника, који су о Божићу 1834 у Крушевцу, у кући Стојана Симића, учинили дотовор да дитну буну против кнеза Милоша (Милетина буна). Покрет се свршио у јануару 1835 измирењем кнеза и побуњеника. Кад је те године проглашен Сретењски Устав, П. је (3/2 1835) постао министар Иностраних Дела, али су већ у половини марта исте године, после укидања Устава, укинута и та звања. Џ. је тада имао титулу кнежевог представника, па је као такав постављен 98/9 1837 за члана Државног (кнежевог) (Оавета. 9/4 1838 постављен је П. за вођа депутације, која је имала да, у споразуму са руским посланством у Царитраду, изради и поднесе Порти на одобрење Устав за Србију. IL је успео да се тим Уставом јако ограничи кнежево самовлашће, и да се Државном Савету даду велике привилегије и снажан утицај на државне послове. 14|9 1839 П. је постављен за кнежевог представника и министра Иностраних Дела. Кад се кнез Милош 1/6 1839 одрекао кнежевске власти и напустио земљу, II. je са, Јевремом Обреновићем и Томом Бучићем одређен за намесника болесном кнезу Милану Обреновићу. Кад је кнез Михаило Обреновић добио царски берат, којим се потврђује за кнеза Орбије, другим бератом су му одређени за сталне саветнике

(старатеље, како се то ama назвало) Вучић и Петронијевић. — Незадовољство Обреновићеваца, изазвано тим бирањем,

принудило је П., да са Вучићем и великим бројем њихових приврженика оде у трад Турцима, а одатле у Цариград (крајем априла 1840). П. је разрешен од дужности министра и представника 3/5 1840, а исте године у јуну Народна Окупштина оптужила га је као једног од чиновника нереда у Србији. Добио је допуст да се врати у Орбију у пролеће 1842. После успешне Вучићеве буне против кнеза Михаила, П. је одређен за, председника привремене управе, а Вучић за 'вођу народа. По избору Александра Карађорђевића, за кнеза Србије, П. је 26/10 1842 враћен за министра Иностраних Дела. и кнежевог представника. 7/8 1848 уклоњен је Ш. из Орбије, на захтев Русије, па се вратио у септембру 1844. 29/9 исте тодине постао је опет министар Иностраних Дела и кнежев представник, и остао је у том звању до своје смрти.

Литература: Мих. Гавриловић, Кнез Милош; Куниберт, Други Орпски Устанак; Јак. Живановић, Неколико примечанија на, књигу Оловени у Турској (Опоменик, 6); Милићевић, Поменик; М. Петровић, Финансије и установе обновљене Србије; Мл. Жујовић, Белешке; Српске Новине.

Ј. Продановић.

ПЕТРОНИЈЕВИЋ БРАНИСЛАВ ДР,., професор Университета и књижевник (25/11 1875, Совљак, код Уба). Основну школу свршио је на Убу, нижу гимназију у Ваљеву, вишу у Београду. У Бечу је учио три семестра медицину (1894—1896), затим је прешао на философију у Лајпциг (1896—1898), где је положио докторат фираси је (из философије, физике и ботанике). 13/9 1898 постављен је за средњешколског наставника у Београду, 9/11 исте тодине за доцента философије, 1/7 1899 за ванреднога, 1/5 1903 за редовног

"професора у Великој Школи. 11/3 1905

изабран је за ванредног професора Университета, 1919 постављен је за редовног професора.

П. научни и књижевни рад врло је обилан-и врло многострук, и може се разделити у ове групе: теориска филовофија, психологија, философија и историја науке; математика, палеонтологија, научно-литерарни рад, уџбеници и популаризовање философије и стручних наука.

У области философије П. се бави нарочито о теорији сазнања и о метафизици. Први су му радови: Der ontologische Beweis ir das Dasein дез Ађзојиел (1897), и докторска дисертација Der Satz vom Сгипае (1898). Затим долазе главни радови: Prinzipien der Erkenntnislehre (1900) Prinzipien der Metaphysik, I, 1, Aligemeine Ontologie und die formalen Kategorien, с елементима нове геометрије (1904), I, 2, Die realen Kategorien und die letzten Prinzipien, OcHoBM Теорије Casgama (1993). Расправе и чланци: О појму непосредне свести са гледишта Теорије Сазнања, (Просветни Гласник, 1902), Магша звеЏеп мг uns die Zeit als eine gderade Linie vor? [Kantstudien, 1902), Zeno's Beweise gegen die Bewegdung [Archiv Hir Geschichte der Philosophie, 1906), Uber Herbarts Lehre von intelligiblem Raume (Archiv fur Geschichte der Philosophie, 1914), Hauptsiatze der Metaphysik {Archiv fdr systematische Philosophie, 1925 и српски: Основни ставови метафизике у Гласу, 114, и засебно, 1995). Аутореферат na, Prinzipien 4, Меtaphysik Hanmao je у Просветном Гласнику 1920. 5иг ја мајецг де la vie {Revue Philosophique, 1925). — Uber die Wahrnehmung der Tielfendimensionen {Archiv Гог systematische Philosophie, 1906, 1907 српски превод, О опажању дубине, од Николе Поповића, Дело, 1908), ЏЂег деп

Begrilf der zusammengesetzten Farbe [Zeitschriit fir Sinnesphysiologie, 1908), Основи емпиријске пеихологије (1910, II

издање у три свеске, 1923, 1995, 1926). Uber den alligemeinen Verantwortlichkeitsbegrilf {Zeitschrift fir die gesamte Stralrechtswissenschaft, 1908), Лобачевски NH Бољај (Рад, 203, 1914 и засебно), Зиг les membres inlinis de Fontenelle (Rendiconti della R. Accademia dei Lincei, 1917), Sur la loi de 1' еуоаНоп irrćversible {Science Progress, 1919, па енглески преведено у

= 360 __